Bez obzira na prošlogodišnji naučni skup u Valjevu, uzvaničnim naučnim krugovima danas postoje dve struje koje zastupaju oprečna mišljenja po pitanju etničkog porekla Albanaca, tj. kako sami sebe nazivaju – Šćipetara: ili da vode direktno poreklo od (preživelih i neasimilovanih) balkanskih starosedelaca Ilira (nakon seobe Slovena na Balkan) ili da su poreklom sa Kavkaza (dakle došljaci a ne starosedeoci).
Sa kvalitativno-metodološke tačke gledišta ova “kavkaska” teorija ima više naučnih osnova jer je zasnovana na bar nekim istorijskim izvorima za razliku od one prve “ilirske” (čiji su inače najvatreniji pobornici upravo Albanci iz sasvim razumljivih političkih razloga). Naime, zasigurno se zna u istorijskoj nauci da je u antičkim vremenima (npr. za vreme Aleksandra Makedonskog) postojala zemlja Albanija na Kavkazu čiji je vladar doneo darove Aleksandru kada je ovaj prolazio severnim Iranom jureći persijskog kralja Darija III. Ključni srednjevekovni izvor koji nam govori o dolasku Albanaca na Balkan je vizantijski hroničar i državni službenik Mihailo Ataliota koji je opisao vizantijsku povest od godine 1034. do 1078.
Prema njegovom pisanju,vizantijski zapovednik Sicilije, Đorđe Manijak je u nameri da silom zauzme carigradski presto krenuo sa svojom vojskom 1043. g. u kojoj su bili i sicilijanski Albanci (naseljeni na Siciliji sa Kavkaza od strane Arapa) sa ženama i decom.Nakon vojnog poraza od strane legitimnog carskog zapovednika kod Dorjanskoj jezera sicilijanski Albanci su zamolili lokalne Srbe da im dozvole da se nasele u obližnjim planinama što su im ovi i dozvolili. Tako su se prema ovom vizantijskom izvoru, kavkasko-sicilijanski Albanci (na turskom Arnauti – “oni koji se nisu vratili”) naselili u oblasti severoistočno od grada Elbasana. Albanski jezik se inače u istorijskim izvorima pominje po prvi put kasno: tek godine 1285 kao “lingua albanesesca” u jednom dubrovačkom rukopisu. Ipak, da se etnonim Albanci ne mora vezivati samo za danas nam poznate Albance/Šiptare/Arbanase govore nam vizantijski izvori iz IX veka u kojima se etnonimom “Albani” nazivaju slovenski stanovnici iz okoline grada Drača. Na kraju, sasvim je razumljivo zašto albanska albanologija odbacuje “kavkasko” a govori samo o “ilirskom” poreklu Albanaca – pored etničkog želi se zacementirati tapija nad Kosmetom (čiji su toponimi skoro isključivo slovensko-srpski) i na osnovu starijeg povesnog prava u odnosu na Srbe pred međunarodnom naučnom javnošću. Ipak, “kavkaska” teorija o etnogenezi Albanaca ima jednu (ali naučno vrednu) prednost u odnosu na “ilirsku” teoriju: zasnovana je na najmanje dva direktna verodostojna istorijska izvora dok se teorija o “ilirskom” poreklu Albanaca ne zasniva ni na jednom.
Албанце не интересира да заиста сазнају ко су и одакле су из неколико већ наведених разлога од Др. Сотировића у горњем тексту а ја бих додао и разлог одређене ''срамоте'' јер су по тим доказима најмлађи и најдивљији народ који уопште нема еврпоско поријекло. Такођер је веома пробламетично што уопште немају никаквих аутентично албанских архитектонских споменика старијих од можда 300 година на територији Косова а нисам сигуран да их имају и у Албанији са неком посебно умјетником вредношћу, Шта можемо кад номадске колибе не трају дуго и нису цјењене.
Чињеница стоји да су скоро сви топоними на Космету словенско-српског порекла. Шћипетари чак и немају свој назив за ову покрајину већ користе српски. Иначе, у историјским изворима се Шћипетари (Албанци) по први пут појављују тек у другој половини 11. стољећа, тј. након досељавања на Балкан.
Postovana BRACO!
Ovaj materijal o Siptarskom poreklu trebalo bi da bude dostupno sirim slojevima i po mogucnosti i na strani jezik npr. Egleski,Nemacki.Francuski a zasto da ne i na Ruski jezik.Ovo je nasa prilika za doprinos ko je starosedeoc a ko je dosljak. Ovaj materijal zasluzuje visoku ocenu. Sa postovanjem svima iz dijaspore
БЛОГ 
Bez obzira na prošlogodišnji naučni skup u Valjevu, u