Kako nas uveravaju šiptarski političari sa Kosmeta, uz otvorenu diplomatsku podršku nacije čiji bivši predsednik dade svoje ime centralnom bulevaru u Prištini, nalazimo se u završnoj fazi rešavanja problema statusa tzv. „južne srpske pokrajine“ (u prvoj polovini prošlog stoleća termin „Južna Srbija“ se odnosio na Vardarsku Makedoniju da bi se nakon 1945 termin pomerio ka severu sa tendencijom daljeg napredovanja ka Savi i Dunavu). Iako vreme neizbežno leti (u nepovrat) srbijanske vlasti (i civilne i vojne) kao da su na godišnjem odmoru čekajući valjda da neka viša sila čarobnim štapićem reši problem tako što će iz kalendara jednostavno izbrisati prvo najavljivani 10. decembar 2007. g. a sada i „Rojtersov“ 10. februar za kada je najavljeno najnovije šiptarsko samoproglašenje nezavisnosti Kosmeta (na šiptarskom „Kosova“ al opet u korenu reči je srpska reč Kos!).
U međuvremenu, nadajući se u Paskaljevićevo „Vreme čuda“ (kada se Bog mogao prekrečiti i tako pobeći od istine) zvanični pregovarački Beograd, je u poslednja dva meseca na čelu sa Predsednikom koji je trenutno zabavljen izborima, zasmejavao i onu suprotnu pregovaračku stranu ali i ostatak „međunarodne zajednice“ sa predlozima o Kosmetu kao „srbijanskom Hong Kongu“ (da je karateka Brus Li živ mogao bi da se kandiduje za prvog guvernera srbijanskog „Kosmet Konga“), mada ni ovi drugi nisu bili mnogo ozbiljniji sa svojim „nemačko-nemačkim“ ili pak „neutralnim“ status predlozima. Na kraju ispade da su kosovarski Šiptari najrealniji i najozbiljniji pregovarači za zelenim stolom sa svojom „desetodecembarskom/desetofebruarskom“ (od srca) ponudom iza koje stoji čvrsti garant – „Albanska nacionalna armija“ (tj. presvučeni učkovci) koja je u prošlogodišnjem novembru nastavila da izvozi kosovarsku revoluciju preko Šar planine – izvoz koji je zakratko zastao 2001. g. „Ohridskim sporazumom“, ali koji nakon Tačijeve opaske da se sa Beogradom (očito i Skopljem) može pregovarati i sledećih sto godina (samoće) ide u nove radno-revolucionarne pobede osvajanja novih susednih tržišta (učkovsku zastavu smo već viđali prošle godine u Tuzima kraj bivšeg Titovog Grada presvijetle nam Milove Gore koja će kako reče pre par dana u Sarajevu sam Milo da bude jedna od prvih regionalnih država koja će priznati nezavisno Kosov(a) onako samo kao primer drugima).
Elem, svi ovi predlozi o „konačnom“ (sic!) statusu Kosmeta (Srbi su čekali i sačekali čitavih petsto godina da ga povrate) imaju bar dva zajednička nedostatka zbog kojih su faktički neprihvatljivi svima na duže staze. Kao prvo, njima se ne rešava u celini problem „šiptarskog pitanja“ na prostorima Titove Jugoslavije (Kosmet, Zapadna Makedonija i Istočna Crna Gora) jer se njima uzima u obzir samo Kosmet, i kao drugo, na jedan od tih predloga tek treba da sve strane stave potpise pa makar to bilo i nakon sto godina (prepucavanja).
Problem je upravo u tome što se nekome jako žuri i to tako da problem reši u paketu a ne na kašičice u narednih desetak decenija. Upravo u tom kontekstu rešavanja „šiptarskog problema“ na prostorima Jožine Juge kako u celini tako i brzini predložio bih da se aktivira već (zaboravljeni) postignuti dogovor i to još 1937. g. čiji je idejni tvorac bio istaknuti istoričar Vaso Čubrilović. Naime, Čubrilović je te godine podneo Memorandum Kraljevskoj (radikalskoj) vladi Milana Stojadinovića o „šiptarskom problemu“ na osnovu koga je postignut dogovor sa Ankarom o preseljenju svih jugoslovenskih Šiptara u Tursku, koji inače nije realizovan usled izbijanja novog svetskog rata. Aktiviranje ovakvog „konačnog“ rešenja „šiptarskog pitanja“ na jugoslovenskim prostorima bi imalo nekoliko velikih prednosti zbog kojih verujem da bi bilo prihvatljivo svim stranama učesnicima u pregovorima oko Kosmeta. Prvo, njime se rešava u celini problem svih Šiptara u ex-Jugi a ne samo onih na Kosmetu. Drugo, ovakvo rešenje već ima diplomatsku verifikaciju „međunarodne zajednice“ (Turske). Treće, preseljeni Šiptari će preko (pro-evropske i pro-američke) Turske ući u Evropsku Uniju i NATO (koga inače mnogo vole), čak i brže nego Srbija bez Kosmeta, dok će to malo (mnogo) teže ići u slučaju neovisne „Kosova Republjik“. Dakle, i vuk sit i ovce na broju. Treba samo da neko iz srbijanske Vlade skokne (najbrže bi bilo u najnovijim Audijima i BMW-ima koje Vlada kupi za svoj vozni park) do turske ambasade (pre desetog februara) i podseti ambasadora da je upravo sad vreme da se realizuje dogovor iz 1937. g (ambasada je preko puta Pionirskog parka).
Docent Dr. Vladislav B. Sotirovićistoričar i filologUniverzitet u Viljnusu, Litvanija
Zašto je ta gospođa Evropa postala klimakterična, senilna, nesvesna onih stvari iz bliske prošlosti kada se jedino mogla osloniti na Srbe zar nemože da prepozna albanski( šiptarski) terorizam pa terorizam je svuda isti taj terorizam će je uništiti, s oproštenjem nekoristim jedan vulgaran, izraz iz poštovanja prema njoj(ja sam srbin) gospođa Evropa neće znati odakle joj kopilad STRAŠNO SAM OŽALOŠĆEN U NEMOĆI DA TOJ GOSPOĐI EVROPI OBJASNIM ŠTA ZNAČI NJENO PODRŽAVANJE KOSOVA KAO SAMOSTALNE DRŽAVE AVAJ EVROPO OPAMETI SA ŽENSKA GLAVO
cekajuci vreme cuda to znamo istorija se zna srbi prognani sirom sveta iz krajine s kosova dobro se zna cija je politika i samo mozemo da kazemo kasno smo stigli do istine istina se zna kosovo je sveta srpska zemlja pre 500 vekova imamo jake srpske neprijatelje ato i zapadne amere britance njemacku to su srpski neprijatelji oni su srpski neprijatelji sto otimaju sve sto je srpsko sto se tice evropske unije kakva evropska unija mogu samo da kazem neka ih stigne samo bozija kletva i bozija kazna nece oni dugo polako oni idu dole financijski a i bog vidi sve okrenimo se rusiji dok jos nije kasno vidite nepravde u hagu hag je haska tamnica za srpski narod koju je osnovala amerika samo da kazem da znam sta ce biti s njima nestace ih uskoro se nadamo amera s verom u boga bice manji od makovog zrna zivelo srpstvo nemojmo se prodati za saku dolaru nedajte vise u hag nase predsednike i generale
БЛОГ 
