ОЈКРАЈИНО.ЦОМ - ГРЕШНЕ ШЋЕРИ И СИНЦИ ЦРНЕ ГОРЕ

ПОЧЕТНА

БЛОГ

ГРЕШНЕ ШЋЕРИ И СИНЦИ ЦРНЕ ГОРЕ

(3 гласова)

Friday, 09 May 2008

Пише: СЛОБОДАН ЈАРЧЕВИЋ

     Над Острогом се надвише мутни облаци, а ветар, уз чудан фијук, заталаса лиске на дрвећу и бујну траву на тлу. Тек је минуло подне мајског дана, а видик се затамни уоколо планине. Сунчевих зрака нигде – сакрили их тмасти ниски облаци.
Манастир ОСТРОГ        Обасјан је само Храм Светог Василија Острошког у каменим недрима гордог Острога – светлошћу без видног извора. Мошти Светог Василија Острошког Чудотворца су биле изложене тог 12. маја 2007. године и пред њима је клечао и молио се Богу и Светитељу тридесетогодишњи Сава Вуковић из Београда. Старином је из једног села у околини Цетиња. Преселио се пре неку годину у Подгорицу - ватрено заговарајући државно отцепљене Црне Горе од Србије, уз тумачење да становници Црне Горе нису Срби, да њени верници не припадају Српској православној цркви, те да сви манастири и цркве у Црној Гори мора да буду власништво „Црногорске православне цркве“. Јуришао је, с вршњацима, на српске светиње, вређао свештенике и качио нове црногорске (несрпске) заставе по светим српским храмовима. Припадао је групи разбеснелих несрба, у којој су, поред православних верника, радо деловали и Срби католичке и муслиманске вероисповести. Њима су се, мада опрезно, придруживали и Шиптари исламске вере. Сви су се истицали својим новим „црногорским језиком“, изговарајући српске речи извештачено - онако како то чине Хрвати из Загреба и Загорја, којима то не треба замерати, јер им је српски језик страни језик.
      Саво Вуковић није био само јуришник у љутој антисрпској дружини, него је и „научно“ доказивао да Црногорци нису Срби и да то никад нису ни били. Завршио је студије политичких наука, имао је књижевног дара и подвале о несрпству Црногораца у његовим текстовима су биле поприлично уверљиве, јер су и најобразованији људи у Југославији мало знали о својој прошлости – она је, углавном, била кривотворена. Налазио је да су у историјска документа, посебно она која су црногорски владари потписивали с Аустријом или Турском, често уношене одреднице о црногорској нацији, а не о српској. Доказивао је да су речи у тим историјским документима: „Србин“, „српство“, „српско“ и друге представљале само одреднице за православну вероисповест.

      Посебно је негирао чињеницу о Његошевом српству, тврдећи да је Његош спомињао Србе само у својим књижевним делима, што је био одраз слободе уметничког изражавања. То је, према Сави Вуковићу, био и Његошев митски приступ свим припадницима православне вере, које су Турци покорили, а, ето међу тим православцима – или Србима, нашла се и црногорска нација.
       Сава Вуковић је, одбацујући свако присуство српства у Црној Гори, вешто користио и давно пласирано бечко-берлинско кривотворење у историографији српског народа, којим су средњевековне области у Србији (Рашка, Дукља, Зета, Босна, Хум...) представљене као посебне државе. Наводна Дукља и Зета (несрпске државе) су биле једно од најубојитијих оружја у рукама тумача о несрпској црногорској нацији, па ју је користио и Сава Вуковић. Но, он се највише бавио објашњењем да се становништво Црне Горе (столећима) звало Црногорцима и да је то најпоузданије сведочанство да у Црној Гори никад нису живели Срби. У једном тренутку, почетком 2007. године, о томе је желео да објави и књигу. Прилегао је на посао, али га је спречила страховита главобоља. Није била пролазна. Трајала је данима. Лекови нису помагали. Прегледали су га најпознатији медицински стручњаци, и у Подгорици, и у Београду, али помоћи није било. Понекад би бољка минула. Тад је звао своје познанике, рођаке и саборце, надајући се потпуном оздрављењу, а онда би главобоља, опет, уследила.
     Премишљао је шта да ради. Почео је да се сећа да су му се неки саборци, на сличан начин, разбољевали. Не увек од главобоље. Било је тежих болести, па и оних најопаснијих – канцерозних. Неки су и подлегли. Његов блиски пријатељ је умро, оставивши тек рођеног сина и супругу. Забрину га сећање да су двојица погинула у саобраћају, а да су неки, у разним незгодама, остали инвалиди... Мада су гласили као најприврженији властима у Подгорици, неколико их је ухапшено и осуђено на вишегодишње робије – учествовали су у утаји новца у установама и предузећима, шверцу...

      Почетком маја 2007. године, стиже у Подгорицу Савина тетка Нада из Београда. Била је лекар. Гризла ју је савест што њене колеге у Београду нису могле да одагнају Савину главобољу. Она их је препоручила. Гледала је свог синовца. Лежао је главе завијене у хладну облогу. На столици су зјапиле празне кутије од аспирина и других лекова. Тихо је рекла:
     „Саво, договорила сам се с твојим родитељима. Идемо, сви заједно, на Острог, у Манастир Светог Василија. Многима је помогла тамо молитва и мошти Светог Василија Чудотворца. Знам да су, на чудноват начин, проходали сакати, прогледали скоро слепи и оздравили тешки болесници. Код тебе је само главобоља. Светитељ ће је уклонити – као руком. Послушај тетку“.
      Саво је знао да је тетка Нада често одлазила у овај познати манастир. Њезин отац, а Савин деда, био је четник у Другом светском рату. Негде 1942. године, четнике су у Острошком манастиру опколили Немци и уследила је обострана пуцњава. Немци су довукли и један топ. Из њега су погођена врата цркве, али граната није експлодирала. Расцепила се на два дела и оба су пала на под. На једној страни је било тело мине, а на другој упаљач. Чудо над чудима. Као што је чудо и родоносна винова лоза Манастира – чији корен је у камену, без видљивог трага хумуса у том камену.
      Саво је послушао тетку и своје родитеље. Дошли су у Манастир 12. маја 2007. године. Тога дана је ту био млади свештеник Српске православне цркве, отац Гаврило. Саво је послушно и (схватио је) покајнички пољубио руку оцу Гаврилу. Слушао је пажљиво сваку реч свештеника. Клекао је поред моштију Светог Василија Чудотворца и молио се. У једном тренутку, осетио је олакшање и жељу да спава. Тихо је то саопштио оцу Гаврилу. Овај га је повео у своју спаваћу собу. За њима су пошли Савини родитељи и тетка Нада. Помогли су му да се скине и да легне. Заспао је, у трену.

     Сава је седео на пропланку изнад свог села. Тамо где је некад чувао овце свога оца Мирка. Пришао му је средовечни свештеник, с неком светом књигом у руци. Благосиљао га је и пружио му златни крст, којег Сава пољуби. У том моменту, Саву обли нека унутрашња топлина. Сети се своје вишемесечне главобоље и схвати да је ишчезла. Тетка Сава је била у праву – однесена је као руком. Сава занеми, упита:

      „Ваша Светости. Да ли сте то Ви...? Ви сте Свети Василије Чудотворац?“

      Светац се благо осмехну и даде му знак да пођу:

      „Посетићемо престоницу Србије – Скадар. Данас је тамо велико славље. Ово је, сине, 819. година после Христа. Србија је на врхунцу моћи. Војсковођа Добривоје се вратио из Истре, где је, до ногу, потукао франачку војску и ослободио ову лепу српску покрајину. Сине, ти си навелико причао и писао да је тада била овде несрпска црногорска држава - Дукља, а на то су те навеле књиге потомака тих Франака, Немаца. Они су нам, преко брата Словака, Констатина Јиречека, понудили измишљену историју српског народа и српске средњевековне државе“.

       Сава је јахао поред Светог Василија и чудом се није могао начудити кад је угледао прелепе зидине Скадра. Биле су окићене заставама. Звона с десетине цркава су одјекивала. Кроз отворене градске капије, улазио је народ и војска; неко на коњима, неко на колимо, многи, најчешће, пешице. Песма се орила са свих страна. На тргу су сви чекали краља Крепимира Оштривојевића и војводу Добривоја Вуковића – ослободиоца Истре. Кад су се појавили на свечаној трибини, народ и војска су громогласно узвикнули:

      „Живео Краљ Крепимир! Живео војвода Добривоје!“

      Светитељ се насмеши Сави и тихо му рече:

     „Војвода Добривоје Вуковић је родом из Винодолског, тамо на домаку Истре. Познавао је тај крај и краљ Крепимир му је поверио команду над српском војском. Надмудрио је Франке, изненадио их је - нападом из правца с којим нису рачунали. И да знаш, потомци војводе Вуковића су се, тада, настанили у околини Цетиња. Један од њих је предак твоје породице“.

     Сава је био запрепашћен овим сазнањем. Али, то није све. Светитељ му кратко објасни колика је Србија била у време краља Крепимира, кад јој је престоница био Скадар – захватала је подручје до иза Трста, у Италији, а на истоку јој је припадала половина данашње Грчке и Бугарске, па је граничила на ушћу Дунава у Црно море с Русијом. На југу, у оквиру Србији је био Пелопонез, чувено спартанско острво у Грчкој.

     „У свим следећим столећима“ – наставио је Светитељ – „државе Истока и Запада су страховале од обнове ове простране и, тада, многољудне Србије, па су сложно радиле (и кад су биле међусобно непријатељи) да онемогуће њен васкрс. Запамти, сине, бојале су се да њен свеукупни народ на овом огромном простору не прихвати једно од своја два заједничка имена: Срби и Илири. Сматрали су да су она тајанствено привлачна за потомство, па су те државе чиниле све да ова имена избришу и да народ у свакој од српских покрајина зову друкчије. Видећемо то у времену кад Србију разбију и покоре: Турци, Млечани, Угри, Бугари, Немци...“

      Сави би жао што му ишчезе из видног поља слика свечаног Скадра. Окретао се на све стране, али осим свога села, није видео ништа више. Седео је опет тамо где је то чинио кад је био чобанче. Но, Светитељ искрсну поред њега. Озари Саву она унутрашња топлина. Благо рече Сави:

     „Прочитаћемо нешто из ових књига у мојој торби“.

     Саво није знао да ли слуша Светитеља, или сам чита књиге, чије корице никад није видео. Ређаше се упечатљиве слике из времена које је Светитељ обележавао неком давном годином. Види Равне котаре - изнад Задра су. Скупља се српска устаничка војска, како Светитељ рече, 1682. године. Решени су да ослободе Далмацију турског ропства. За вођу је изабран Илија Јанковић. Изасланици млетачког дужда преклињу Илију и друге да се устанак не диже. Објашњавају да ће турска сила, кад освоји Беч, у крви угушити и овај устанак и војевати против Млетачке Републике. Илија Јанковић и његове старешине одбијају предлог Млечана и шаљу поверљиве људе у остале српске крајеве: Лику, Босну, Херцеговину, Србију, Црну Гору, Дубровник... да се позову добровољци. Саво види да Далмација пламти, Срби се организују и жестоко туку Тураке. Ослобађају Далмацију, а онда велике силе, тако ослобођену, предају Млечанима.

     Саво је могао да прати Светитељеве упуте о даљим догађајима – опет није сигуран да ли му о томе Светитељ говори, или то сам чита из малопре показаних књига. Углавном, Млечани смењују српске команданте у Далмацији, замењују српске заставе својима и српску далматинску војску шаљу у Црну Гору. Било је то 1687. године. Види се Херцег Нови. Њега Далматинци ослобађају од Турака и крећу према Цетињу. Те године, од тога је Саво занемео, Турци гоне Црногорце у турску војску. Међу њима су и његови Вуковићи. Сулејман Бушатлија окрутно поступа с онима који оклевају и не одазивају се на турски позив на мобилизацију. Зар је то могуће? Црногорци у турској војсци, боре се против својих из Далмације?! Но, Црна Гора је ослобођена и Црногорцима Далматинци нису ништа замерали. И они су, раније, ратовали за Османлије.

     Тада је Црна Гора стављена под заштиту сила: Аустрије, Русије и Млетачке Републике - учвршћивала је своју државност и више у њој није јењавао отпор против турске окупације.

     „Та мала српска држава“ – објашњавао је Светитељ нашем Сави Вуковићу – „већ тада је сметала силама Запада. Бојале су се да ће Црна Гора бити клица будуће велике Србије, с оним земљама које су чиниле Србију Крепимира Оштривојевића – чим Турска буде прогнана с Балкана“.

     Свети Василије показа Сави нову књигу:

      „Овде ћеш видети ту бојазан европских држава – бојазан од стварања велике српске државе. Одлучују Француска и Енглеска да разбију српски народ – како су то, раније, поприлично, учинили Турци, исламизацијом и Угри, Аустријанци и Млечани, католичењем. Намеравају да део православних Срба у Херцеговини, Брдима, Рашкој и Северној Албанији покатоличе. Тако покатоличеним, треба да нађу ново национално име. Нису се одлучили да их зову Црногорцима, јер је у Црној Гори жестоко неговано српство. То је било у време Његоша, у 19. столећу. Предлажу да то буду „Славјаноготи“ – рекавши да су Готи били преци Германа, па је у питању сродство Славјаногота и Германа. Намеравали су ту државу покатоличених Срба звати „Холмијом“. Турци пристају да уступе тој држави сву земљу на којој Французи и Енглези буду покатоличили Србе. Замисао је требало да спроведе православни Србин Никола Радоњић Васојевић, а да му у томе помогне Свесловенски покрет и његови активисти: Фрањо Зах, Матија Бан, Адам Чарториски, и други. Но, то није успело, али ће касније Аустрија преузети ову замисао Француза и Енглеза и истрајно ће католичити Србе у Банату, Бачкој, Срему, Славонији, Барањи, Далмацији, Лици, Кордуну... проглашавајући их Хрватима“.

     Свети Василије показа Сави и документ из 1639. године, у којем је писало да је Ватикану успело да почетком 17. столећа покатоличи православне Србе у Истри, Винодолу и Горском котару и да их, временом, убеди да су Хрвати. Сава се сети да је његов давни предак из Винодола... а сад су тамошњи рођаци-потомци војводе Добривоја Вуковића - Хрвати!

      Свети Василије скрену пажњу Сави да су ово само исечци из историје српског народа и посаветова га да више не зове те давне становнике српских земаља другим именом, осим српским. Ако спомене њихово завичајно име, треба да има у виду да оно није национално. Потискивање српског имена је грех. На томе су истрајавале само колонијалне сила - окупатори Србије. Показа му књигу Милоша Милојевића „Путописи“ из 1871. године У њој је сведочанство о томе. Записано је да се, тада, у Турској није смела изговорити реч: „Србин“. Забрањене су биле и: „Србија“, „српска земља“ и томе слично. Сваки Турчин је могао да убије Србина који би се представио својим националним именом. Страшно. А за убиство таквог Србина, Турчину је следила и државна награда.

     Тад се Свети Василије благо обрати Сави:

      „Видиш сине, ти си најватреније веровао да Црногорци нису Срби, јер се у неким аустријским и турским тефтерима бележило: „Црногорци“, уместо „Срби“. Да ли ти је сад јасно, да је то било по наредби наших окупатора? И да знаш, Турци су Србе у Босни, поодавно, звали Босанцима, или Бошњацима – управо зато што су страховали од имена српског и васкрса Србије Крепимира Оштривојевића. И српски језик су прозвали: босанским језиком. Аустроугари су наставили ову политику Турске, па су прокламовали бошњачку нацију и бошњачки језик, тврдећи да Срби у Босни никад нису живели. И да знаш, Срби у оквиру Аустрије, од 16. столећа, називани су свакако, а најређе Србима. Били су они, понекад Илири, али најчешће Власи, Крајишници, Шокци, Буњевци, граничари, или грко-источњаци, па и некакви богумили – у Босни. Тако је поступала и Млетачка Република. Србе је ословљавала с неколико имена: Морлаци, Буњевци, Шокци и Власи. И име црногорско је колонијалистима било од велике користи, само да се не спомиње српско. Завичајним именима су Србе делили и међусобно их завађали. Тако су породили македонску и бошњачку нацију, а сад, жестоко, истрајавају да створе и црногорску. Сви они који ово заговарају су грешни и пред Богом и пред људима. Треба да се оставе тога, биће им опроштено. И теби је, сине, опроштено, јер се искрено кајеш. Знао си да је Његош оставио трага да су се у црногорске врлети шљегли Срби из околних српских крајева, а ту чињеницу никад ниси спомињао... Твојим мукама с главобољом је крај. Буди здрав и моли се за своје здравље и здравље свог израњаваног српског рода“.

     Саво се пробуди... опуштен, одморан и, одмах примети, здрав – без уобичајене главобоље. Погледао је око себе. Свештеник му се насмеја и пруженом руком му обележи крст изнад главе. Схвати да је спавао у Манастиру... Да, све је ово сањао. Свети Василије Острошки му је помогао у сну - да схвати суштину прошлости и садашњости свог српског народа.

     Придиже се и пољуби руку оцу Гаврилу. У собу, уђоше његови родитељи и тетка Нада. Брижно га гледају и питају како се осећа. Загрли их све троје. Заплака и рече да је потпуно здрав и да је, од данас, други човек.

     Изиђе из собе и клече пред мошти Светог Василија Чудотворца. Помоли се Богу и Светитељу. На небу су тмурни и тмасти облаци. Обасјан је само Храм Светог Василија Острошког у каменим недрима гордог Острога – светлошћу без видног извора.
Прегледа: 159

Коментари (2)

1. 09-05-2008 11:11

pozlatila mu se desnica ruka ko je ovo napiso,nista vise.

Гости

granicar

2. 10-05-2008 22:20

Hvala Sveti Vasilije sto ruci gresnika dozvoli da napise ovaj tekst i onome ko ga pusti ovdje

Гости

Ова адреса је заштићена од робота. Потребан вам је Јава-скрипта да би сте је видели.

Пошаљите коментар

Ваш коментар ће бити објављен након што буде прочитан и одобрен Молимо вас да се придржавате теме. Лични вербални напади нису дозвољени. Молимо не користите ову секцију да промовишете своју интернет презентацију. Такви и слични садржаји нису добродошли. Кликните на Refresh дугме у свом бровсеру за нови сигурносни код ако је потребно.
Ваше име:
Е-пошта
BBCode:
Коментар:
Код:*
	Желим да будем контактиран емаилом у вези додатних коментара