|
 АУТОР: ДОМАЋИН
Никад нећу заборавити свој први сусрет са мојим пријатељем Гораном. Ишао сам још у основну школу у пети разред, било је то давне осамдесет и неке године. Једног јутра ја тако идем, било је прилично хладно, кад видим да испред мене на једно двије стотине метара стоји крупан црн момак и за више од двије главе већи од мене и гледа у мом правцу. У први мах помислих ''Можда не чека мене јер ако ме чека то онда није добро.'' Не знам какво је сада стање у школама али тада је владао ''закон јачега'' и свако старији је ''имао неоспориво право'' да било којем млађем од себе удара ''чвеге'' кад год му се то прохтије а свака непослушност према старијим па макар то било и само годину дана разлике је била најстрожије кажњавана. Тако се мени почеле мотати у глави црне мисли али све мислим у себи да можда не чека мене тај црни ''главати'' момак, кад тада видим да млати према мени руком и виче ''Ајде, ајде..''
И тако ја идем, а успорио, све надам се да ће да се предомисли и отићи. Видим да стоји испред куће која је баш завршена ове јесени, мора да се неко доселио у ту кућу која је од моје била удаљена мање од пола километра и то баш по моју несрећу неки ''главати рабаџија''. Тако размишљам, идем и гутам кнедле. Напокон приђох а тад видјех и лице тог ''главатог'' па кад видјех да се још смјешка тад помислих сад сам награбусио јер сам ишао полако. Али кад приђох скроз ''главати'' ми приђе и пружи руку и каже ''Ја сам Горан'' и онда ми објасни да се његова фамилија баш прекјучер уселила у њихову нову кућу и да су доселили из Босне. '' Не познајем још никога овдје па рекох да те сачекам па да заједно идемо али сад ћемо морати да пожуримо јер ћемо закаснити.''
Ја одахнух кад схватих да је овај момак јако фин и необичан да је чекао некога ко је толико млађи од њега ипак разлика у годинама није била превелика - само двије године, али физички је изгледало барем дупло толико. Горан је био другачији од својих вршњака јер није никад правио никакве дискриминације између генерација као остали а увијек је био са осмијехом и обавезно се руковао са свима - баш свако јутро. Да је био имало физички слабији сигуран сам да би га због овога они старији жестоко задиркивали. Године су пролазиле, Горан се оженио и добио сина. Жена му је радила у једној самопослузи а он је почео да ради у једној фабрици док сам ја отишао на студије и ко зна какве би нам судбине биле да нас опет није спојио ратни вихор и били смо у истој јединици заједно са још доста наших школских пријатеља и комшија.
Недалеко од Горанове куће била је и кућа у којој су се смјестили добровољци из Србије, њих је било око сто добровољаца и били су увијек веома добро расположени. Неки су тврдили да су четници док су други говорили да нису него су само велики родољуби и патриоте. Ипак смо их ми локални звали ''четницима'' а предводио их је неки Зоран Михајловић који је како је он тврдио био у сродству са Чича Дражом у шта сам ја онако искрено речено по мало сумњао. Било како било била је то веома весела дружина и увијек се од њих чак и у ситне сате чула пјесма а у дворишту се окретало јање или прасе скоро сваки дан. Кажу да сваки дан могу да погину па им је то можда задње што ће јести па ако је већ тако нека то буде печење радије него кромпир и буранија.
Та ''весела дружина'' је била додијељена нашој јединици али су они категорички одбијали да иду на ноћне страже, патроле и на положаје јер им је то било ''испод части'' него су они вољни да ратују и да иду у ''акције''. ''Држати положај може свака баба''. ''Ми смо бре дошли да се боримо а не да чамимо у рову, бре'' и тако је та дружина чекала акцију а таман је склопљено примирје које је трајало више од мјесец дана. Било како било успјели смо сазнати и то да је међу њима било и оних који су још прије два мјесеца били на издржавању казни у Нишу, Митровици и још неким затворима. Иначе наша пријашња искуства са ''добовољцима'' су била искрено говорећи веома лоша и поражавајућа.
Примирје није потрајало дуго. Добили смо провјерену информацију да се напријатељ груписао на стратешкој тачки изнад села Кричке и кад би то освојили онда би контролисали главни пут у тој регији. Мобилизација је извршена и креунуло се према селу Кричке да се спречи евентуалан напад или могуће диерзантске акције. Са нама кренуше и наши добровољци у своје прво ''ватрено крштење''. Нису престајали да пјевају ону ''У бој крените јунаци сви..'' и ону ''Спремте се спремте..''. Помислих у себи ''Ма од ових нема среће кад су се овако распјевали и по мало су пијани још од синоћ. Чим чују први метак има да се разбјеже баш као и она прошла група прије два мјесеца кад су напустили положаје без објашњења.''
Било како било стигосмо у село Кричке и ту смо добили и конкретне распореде и задатке, међутим наши ''добровољци'' се сад успротивили јер кажу да нису добили довољно добар задатак и да неће да буду на држању одступнице него хоће како они то каже да буду ''у ватри, и да су они дошли да се боре а не да стоје са стране''. Покушало им се онда на фин начин објаснити да им се не може дати тако одговоран задатак кад не позају терен. Тад они предложише да им се дадне водич и тако тражећи некога ко познаје терен да би добровољцима био водич испоставило се да се Горан сам јавио да их води јер је одлично познавао терен како је са оцем често ишао у лов на овом терену.
Тако се и кренуло онда да се заузму ти положаји и квоте које су биле у зони раздвајања и на којима се још у извјештају јутарње патроле није налазио непријатељ. Добровољци - четници добише задатак да зузму најважнију стратешку тачку и да на њој остану сљедећа 24 сата након чега ће бити смјењени са другом групом. Све је ово требало бити више као нека рутинска акција и вјежба а не никакав напад или битка.
Горан крену са четницима и видио сам га како одлази са њима док је ишао на челу поворке са њиховим вођом а још се орило оно ''У.. бој...спремте се спремте..... Тако је све ишло по плану наша група је онда заузела мјесто које је било додијељено добровољцима - да штити крилну позицију. Ми смо заузели положаје и распоредили се кад се са средине зачуше рафали и пушкарање. Четници су наишли на непријатеља, свима је то сад било јасно. Али како је то могуће јер их тамо још јутрос није било. Недуго након тих пуцњева смо сазнали и разлог овог дешавања а то је био да се десило да је и непријатељ фактички у исто вријеме кренуо да изведе акцију сличну нашој и да заузме стратешке тачке у зони раздвајања те да можемо ускоро и ми очекивати блиски конткат, само смо ми били у повољнијој ситуацији јер смо заузели положај прије њих. У питању су заиста биле минуте. Није прошло ни пар минута непријатељ је наишао али је под ватром био натјеран у повлачење.
Сви су бринули шта је са четницима јер су они били у најтежој позицији а се нису јављали на радио везу која је била у Горана. Пуцњава на њиховој страни је исто тако јењавала кад се одједном неко јави на везу, био је то њихов војвода Зоран. ''Задатак је браћо извршен, чекамо на даљње инструкције. Шаљите нам завоја, и санитет имамо губитке али и они их имају мајке им....утом се веза прекину јер је батерија ослабила.'' Све ово није трајало дуже од сат времена а чинило се да су прошли сати.
Послије сазнах шта се десило на њиховој страни. Горан је први пао покошен рафалом. На мјесту је остао мртав и по задобијеним ранама како кажу није се патио и да није ни осјетио смрт. Са њим је ту погинуло и двадесет и три четника-добровољца јер су се нашли у унакрсној ватри пошто је непријатељ заузео повољнији положај на брду само пар минута прије њих. Кад су почели да падају и гину кажу да је Војвода Зоран као лав рикнуо ''Браћо једном се гине! Замноооом!'' и буквално су се за само неколико тренутака нашли у непријатељским линијама што је било стравично јер су се ту помијешали са непријатељем и настала је општа паника међу непријатељем а још војвода само виче као луд ''Осветите нашу браћу! Не дај им да бјеже!''. Схватих сада када сам то чуо колико сам погрешио и колико сам потцијенио те људе и била ме је срамота самога себе због пријашњих мојих закључака.
На жалост исте вечери се није могло прићи погинулима него је то било могуће тек сутра ујутро кад су положаји утврђени. Четници су добили смјену на положајима а рањени су одвежени у амбуланту. Погинули су прво постављени на трактор пошто ни једно друго возило није могло да приђе том дијелу у ово доба године. Било је стравично гледати како трактор иде Славонијом у ово доба године кад су се још кукурузи брали и возили у амбаре и курузане а овај трактор ево вози ђавољу жетву. Погинули су даље одвежени камионима до мртвачнице сви осим једног - Горана.
Када је војни сиво маслинасти камион исти баш као и онај којим се одлазило и долазило са положаја стао пред Горановом кућом Горанова мајка је већ била изашла. Један официр изиђе из камиона и приђе Горановој мајци и загрли је не рекавши ништа а у очима му гори пакао од суза. Знала је она шта ово грлење значи али ипак она упита ''Је ли стигло чедо мајчино?'' У томе из камиона четири војника на носилима прекривеним плахтом изнесоше Гораново мртво тијело које се чинило огромном чак и овако беживотно. Видјевши ово Горанова мајка им само рече ''Понесите га у боравак. Ту ће му бити топло.'' Ако душа може напустити тијело још за живота онда душа те жене од тог тренутка није више била на земљи него на небесима крај свог сина мезимца.
Како су војници унијели тијело у кући она им рече да га поставе не кухињски стол. На онај исти за којим је фамилија сваки дан дијелила ручак и вечеру и на којем се и крух мјесио и колачи резали и славе славиле. На том столу је сада лежао Горан добричина и шаљивџија. Узалуд су комшије и родбина које схвативши шта се десило су прешли да помогну и у овим тешким тренутцима пруже утјеху говорили Горановој мајци да се барем мало одмори и одмакне од посмртних остатака тијела свог сина. Долазио је и доктор да јој дадне серум за смирење али за неко чудо чинило се да уопште није дјеловао. Она је остала у том положају преко четрдесет сати. Дозволила је да му пусти руку само онда кад су га пресвлачили и стављали у сандук који је стигао исте вечери. Читаво то вријеме четници су држали стражу поред сандука и испред куће а тако су и пред мртвачницом. У мртвачницу су дали само проти да уђе и никоме више. Читаво ово вријеме су одбијали да једу било шта, једино су прихватили да им се донесе вода. Тако су остали док све и један сандук није отпремљен.
Неколико сати пред сахрану која је по крајишким обичајима увијек кретала од куће покојника, Горанова мајка се устане и затражи да јој жене помогну да се обуче за сахрану. Читаво ово вријеме је провела шутећи, без плача, без јаука само су се чули тешки уздаси и крупне сузе су се котрљале низ лице а послије чак ни то. Сандук су из куће изнијели четници и предали родбини. На сахрану је што се каже дошло и старо и младо. Био је то никад виђен број људи на једној сахрани у том крају. Горан их је вјерујем све те људе познавао по имену мада ја никад нисам ни видио пола тог народа.
У великој поворци смо ишли на гробље, комплетан саобраћај је овом приликом био заустављен док погребна колона не прође. Тако се на достојан начин испраћао покојник. До гробља је било око три колометра и требало је више од сат времена да се стигне. Прота је одржао опијело и краћи говор о покојнику у којем је споменуо и Горанову доброту и благу нарав и како је био добар човијек. Напоменуо нам је да његова жена и дијете треба од сада буду брига свих нас јер се Горан жртвовао за њих и за све нас.
Након тога кренуло је спуштање сандука и тада се горановој мајци оте крик их груди који нас је све толико погодио ''Ој Горане јабуко моја ..'' Сјећам се да смо сви плакали и над Горамом и над проклетом судбином и над самим собом ваљда кад смо све то доживјели да сахрањујемо овако доброг пријатеља и човијека.
Горанова мајка није поживјела ни непуна два мјесеца. Ето толико ваљда колико тијелу треба да одумре и склопи очи. Исто као и строју кад се искључи струја а он се још мало окреће послије тога.
Срамота ме је рећи да не знам гдје се налази Горанова родбина, изгубио сам сваки контакт након избјеглиштва али се надам да су добро и молим се за њих. Сигуран сам да ћу једног дана срести његово дијете да му кажем какав му је био отац.
АУТОР: ДОМАЋИН и Уредник ОјКрајино сајта
Прегледа: 104
Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved |
БЛОГ 
