 Настављамо са нашим фељтоном ''ЈУНАЧКА ИСТОРИЈА ЦРНЕ
ГОРЕ' - ни по бабу ни по стричевима' коју је писао нико други него
један поштени и прави Црногорац тј. Србин. Иначе заступамо став да историју било
које земље треба да пишу њени образовани и стручни кадрови, што данас на жалост није случај.
ЦРНА ГОРА И ЦРНОГОРСКИ СРБИ У XIX ВЕКУ
ВЛАДАВИНА МИТРОПОЛИТА ПЕТРА II ЊЕГОША
СМРТ СТАРОГА И СВЕТОГ ВЛАДИКЕ ПЕТРА I није изненадила
Црну Гору и Црногорце. И он се, са своје стране, побринуо да све
припреми на време, да његова смрт не донесе његовој државици и народу
никаквог потреса Својим великим светитељским ауторитетом, који су
Црногорци и Брђани одано поштовали још за његова живота, он је лепо
средио прилике у земљи и смирио многе племенске свађе које су базирале
на крвној освети још од давних времена; а унеколико, научио је народ
реду и законитости. Истнна, племенска индивидуалност је остала потпуна,
али је он понајбоље од свих својих претходника прибавио поштовање
својој личности свико племе чврсто везао за Цетиње као средиште
државне власти и управе.
Када се на ствари и прилике у старој Црној Гори гледа чравнлно. онда ге лако долази до пуног убеђења да је племенско уређење било за Црну Гору најбоље и најкорисније. Оно је, управо, и одржало српску слободу у оннм планинама; а уједно и омогућило непрестану и успешну вековну борбу са свима противницима Српства и Православља; — у првом реду противу велике и моћне Турске Царевине, главнога и најцрњег непријатеља српгког,
Специјална инливидуалност Црне Горе као државице ослањала се на племенску индивидуалност; а опет, свако племе било је састављено од браственичких инднвидуалних група — малих села и заселака. Лична слобода поједннаца, такође је била условљена тим обичајним законом кроз дуге векове непрестаних борби и прегнућа. За то је Црна Гора и остала увек неосвојива, непријптељ је морао освајати не само ову целу државицу српску, него посебно и свако њено село и засеок па напослетку и свакога појединца!
Црна Гора била. је просто једна тако компликована тврђава, створена природом земљишта н обичајима и одлукама њених бранилаца, за коју није непријатељ могао наћи ни један успешан метол да је потпуно освоји и покори. По томе закону, сваки Црногорац био је дужан бранити "свој кућни праг и своје домаће огњиште", па ту и погинути ако устреба. Тај закон важио је такође: за сваки засеок, за свако село, за свако племе - појединачно, па напослетку за државу као цјелину. За то слабићи и мекушцу није било места у старој Црној Гори, земљи Цетињских Владика — Турци су се заиста старали да станонништво ове српске слободне државице потпуно искоријене, па су без милпсти убијали, где су год могли сваку мушку особу у Црној Гори, од детета на сиси материној ло старца стогодишњака А цело околно Српство, како из Приморја такође и из Загорја, трудило се да те губитке надокнади непрестаним придолажењем нових ускока и осветника. То се догађало пвише од 400 година.
Истина, да се у тој позитивној племенској индивидуалности доста пута развијао код појединаца и онај негативни индивидуализам али се он на црногорском земљишту није могао дуго одржати него је отуда теран "као губа из торине". Турци и Латини су често пута успешно експлоатисали те црногорске негативне индивидуелисте и примали их радо у своју службу, да помоћу њих сруше то гнездо српске слободе За то је Цетињским Владикама и Господарима била прва брига да се такав негативни индивидуализам било лични, било братственнички или племенски олмах у корену уништи. И заиста, то се радило без милости, јер је сећање на потурицу Станишу Црнојевића и његове присташе било увек живо, а име издајице Косовског Вука Бранковића увек црно и омрзнуто,
Овај мали, увод и ово објашњење овде су врло потребни, Јер ћемо се у овом периоду владавине последњег Владике Рада—Петра II) и првога Кшаза (Данила I) често сусретати са неким немилим догађајима, које би без овог објашњења било тешко пазумети.
Митрополит Петар I—Свети побринуо се и за свога наследника, па је назначио ча то високо и одговорно мегто свога младог синовца РАДИВОЈА ТОМОВА, ПЕТРОВИЋА—ЊЕГОША. Нарочито је желео да га лепо васпита у српском народном духу, јер се плашио да га шаље у иностранство. Као што знамо, Митрополит Петар I није се одушевљавао много ни са ондашњом Правослнвном Русијом, која се често и за време његовг владавине огрешила о српске животне националне интересе ч у Црној Гори и у Србији. А што се тиче римокатоличког Залада, ту је био непомирљив, јер је у ратовима са Млечићима (прво) а доцније са Наполеоном јасно видео па отуда нема добра Српству За то је и задржао Сима Милутиновића-Сарајлију, — Србина и срцем и душом - да буде васпитач и учитељ његовог младога наследника, овога мучног и чудног српског престола на црногорском кршу.
Под именом: МИТРОПОЛИТ ПЕТАР II (ВЛАДИКА РАДЕ) млади Радивоје Томов ступио је на владу одмах сутрадан по смрти Митропслита Петра I Светог. То је било тачно на 19 октобра (по старом календару), 1830 године.
Овај Пет[ овић био је још младић у својој непуној седамнаестој години када је проглашен за Владику и господара Прне Горе. (Родио се на Његушима, 1 новембра, 1813 године) То је учињено на збору племенских главара и великог броја народа исти дан после сахране Владике Петра I, а по одредби његовог тестнмента. По тој одредби млали Радивше ступио је одмах у монашки чин и добио име Петар II, али су га Црногорци увек звали, "Владика Раде", а у књижевности је остао познат као "Владика Његош" Исте године (1830) произвео га је Призренски Митрополит Захарије у чин архимандрита, у малој црквици Св. Богородице, на острву Кому, у Скадарском Језеру Тек године 1833 посвећен је свечано зд Епископа у Петрограду, у Русији у присуству рускога Цара Николе I. Том приликом дата је Црној Гори и стална новчана помоћ од Русије, која је после и повећавана.
Владао је, овај млади и умни Влалика малом Црнпм Гором тачно 21 годину Његова владавина није била онако знаменита као његовог претходника (Петра I- Светог ), али је он лично остао врло знаменит и као личност и као владар не само у својој јжој Отаџбини, чего у целом Српству и Словенству, па скоро и читавој Европи.
Али Владика Раде није постао чувен и знаменит ни као духовни поглавар и управитељ цркве, нити као државник или војсковођа. (Може се комотно рећи да је за време његове владавине Црна Гора у многоме назадовала, па чак л територијално губила). Тако један део црногорске територије у Приморју уступљен је Аустрији ("продат") и то: године 1832 Которске Стране, а године 1837 манастири Маине и Стањевићи са нешто пиплине Такође године 1843, Турци ударише изненада и осво-јише два историјска зетска острва у Скадарском Језеру — Врањину и Лесандро.
Због ових неуспеха, и због честих осустава Владичиних из земље, централна власт поче помало губити значај и многа племена почеше да се враћају старој самовољи и сепаратизму, па нека чак почеше отворено нагињати и издаји и шуровати са Турцима. Владичина браћа — намесници (Перо и Ђорђије Петровићи) нису имали довољно личног ауторитета да подесе добре односе са главарима многих племена. Скадарски паша је једном приликом (године 1847) придобио за себе неке племенске главаре из пограничних племена, (Црмнице, Пипера и Бјелопавлића) и умало да се та племена не отцепише од Црне Горе. Само брза интервенција са Цетиња са верном војском сакупљеном на брзу руку из Катунске и Ријечке Нахије, као и дела Црмничке и Бјелопавлићске, поможе да се ово зло у почетку и корену угуши.
Такође се за време Владике Рада опет почеше силити нека-дашњи Његушки "Губернадури" и тражити наслон на Аустрију као наследницу Млетачке Републике) да они програбе световну власт Црне Горе у своје руке. То примора Владику да сасвим уништи то вештачно "губернадурство" и да самовољне строго казни; — јер од њих неке осудише на смрт а неке протераше из Црне Горе
Несрећно је прошла и интервенција Црне Горе у побуни Граховљана противу Турске, године 1836, где поред већег броја Црнопораца и Херцеговаца погибоше и једанаест виђених јунака од породице Петровић-Његош, међу којима чак и намеравани Владичин наследник престола, братучел му — Стеван Петровић-Његош. Тај пораз је толико озлоједио и ожалостио Владику Рада, да је учесницима у томе поразу Црногораца и Граховљана — херцеговачким потурицама спремио страховиту освету. Као резултат те освете пале су главе турских великаша: Смаил-Аге Ченгића у Шрорацима (1840) и Никшићског Капетана Мујаге Мушовића са бираним херцеговачких потурицама агама и беговима, на месту Повији у Пјешивцима близу Манастира Острога.
Што се тиче унутрашњег уређења у земљи, Владика Раде је отишао у томе мало даље од свога великог стрица Св. Петра. Он је успео (макао и силом) да уведе обавезно плаћање неке мале порезе. Установио врховно судско и управно тело на Це-тињу, звано СЕНАТ, а такође и једну врсту редовне полиције звану "ГВАРДИЈА", која је строго извршивала одлуке Владара и Сената. Сенат је имао дванаест чланова, бираних честитих људи и јунака из скоро свих племена црногорских. Они су на-изменично долазили на своју дужност, а редовно су се састајали два пута годишње у пуно заседање. Поставио је племенске капетане и дао им један део судске и управне власти. При сваком манастлру биле су неке мале школе за учење даровите деце писмености, црквеном певању и богослужбеном поретку. При Цетињском Манастиру отворио је неку врсту богословске и монашке школе и одатле обновио свој свештенчки кадар. Отворио је и две редовне основне школе (једну на Цетињу а једну у Добрском Селу).
Године 1834 отворио је и прву модерну штампарију на Цетињу, које би се могло назвати ОБНОВЉЕЊЕ ПРВЕ СРПСКЕ СТАРЕ ОБОДСКО-ЦЕТИЊСКЕ ШТАМПАРИЈЕ, коју су, као што знамо, установили Црнојевићи, око 1490 године али нешто мало доцније (радила је већ у 1493-ој години). Али ова штампарија Владике Рада није радила редовно, јер су више пута њена слова претапана у пушчана зрна, а њена хартија употребљена за "савијање" пушчаних метака противуТурака!
Да би се на неки начин осветио Турцима за острва Лесандро и Врањини он је организовао изненадне препаде на тврде пограничне турске градове: Спуж и Жабљак, које су његови храбри Црногорци похарили и са њих поскидали топове и донели на Цетиње, на велику срамоту Турака онога доба.
Владика Раде је много путовао по Европи, радећи на томе да помогне Црној Гори, и Српству уопште. Због тешке и смртоносне грудне болести проводио је много времена у Италији и на Јадралском Приморју Пробао је да направи савез и пријаељство са хрватским баном Јосифом Јелачићем (1848) и са султановим одметником у Херцеговини, — Али-Пашом Ризван-беговићем од Стоца. Али ту није било много користи, јер је Јелачић био велики "Ауштријак" а Ризанбеговић фанатичан "муслиман", па њихове тежње нису могле никако да се подесе оа Српством и Православљем, премда је Владика Раде то искрено желео и као добар Словен и као напредан човек --можда, један од најнапреднијих Словена и уопште Европљана свога доба.
Није без интереса ни онај догађај који се случајно догодио V Неапољу у Италији, 1851 године, (у месецу фебруару или марту). То је први званични контакт Сједињених Држава Америке и Српства Тада је по европским морима путовала велика ратна лађа Сједињених Држава "Индипенденц" ("Независност"), па је амерички командант (адмирал) позвао Владику да учини част Америци и да посети њен ратни брод као независан владар слободне и јуначке Српске Црне Горе. То је и учињено. Владика је званично и дочекан и испраћен са почасном паљбом од 21 тсповског метка, како достоји независним суверенима и владарима слободних држава. (Ко жели да о овоме догађају више зна нека прочита то у "путничким Писмима Љ. П. Ненадовића".
Година 1848 била је година наде и за слоболу потлачених Срба, Хрвата и Словенаца. Ту је Владика желео да узме видног учешћа, јер се надао да ће се Јужни Словени сложити и повести
заједничку борбу за своје уједињење и ослобођење. Чак је понудио Јелачићу и оружану помоћ од неколико хиљада Црногораца, да се тамо боре заједно са својом браћом Србима у Хрватској и Војводини Али од те жеље Владичине кије било ништа, јер је вероломна Аустрија и онда Србе изневерила, а после се испоставило да је Јелачић био само њен експонент, а не неки предводитељ Јужних Словена.
Владика Петар II—"Владика Раде-Његош" , овековечио је своје име на књижевном пољу; јер када би се његова књижевна песничко-филозофска дела извадила из наше српске књижевности XIX Века, осетила би се страшна празнина. Његово капитално дело, неувели "Горски Вијенац", поред осталих његових књижевних дела ("Луча Микрокозма", "Слободијада" и др.) остаће вечито као најбоља радња у Српској Књижевносги.
Стешњен непријатељима у својој малој и сиромашној Црној Гори, ојађен због зле судбине свога Српства, љут на себичност и немарност хришћанске Европе, Његош је боловао и горео као свећа, обхрват тешком и неизлечивом грудном бо-лешћу Умро је на Цетињу 19 октобра, 1851 године - на исти дан, када је пре 21 годину ступио на престол. Поживео је свега 38 година.
Смрћу Славног и Великог Владике Рада, Петра II Петровића-Његоша настаје један прелом у историји владара и владавине Црне Горе. Нестаје теократске владавине и његов наследник узима само световну власт владалачку, а црквено-луховну оставља Цркви.
Извор: Светосавска Библиотека ојкрајино сајта.
Сљедеће: КЊАЗ ДАНИЛО I ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ
Прегледа: 351
Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved |
БЛОГ 
