|
 Читајући старе српске епске пјесме и записе странаца који су кроз вријеме посјећивали Црну Гору и понешто оставили у писаној форми о нашој народној ношњи, намеће се логично размишљање о времену њеног настанка, функцији, као и евентуалним измјенама које је претрпјела кроз вјекове. О овој народној ношњи су писали Вук Караџић, Вук Врчевић, Љубомир Ненадовић, као и други странци, али су се они бавили само њеним изгледом и љепотом, док о њеном настанку и опстанку кроз вријеме нема ни помена.
Осамдесетих година двадесетог вијека појављују се неки радови на тему: „Црногорска народна ношња”, али су сви они углавном веома скромни и некомплетни. Ја нећу улазити у разлоге, али морам примијетити да сви који су писали, у истраживањима иду само до династије Црнојевића.
А одакле Црнојевићима?
Ја ћу кроз овај рад покушати да дам нека објашњења и сазнања до којих сам дошао, да бих отклонио недоумицу о настанку, тј. да ли је у питању изворна „Црногорска”, или ношња старе српске властеле.
Свакако да је династија Црнојевић била богата, а за тадашње прилике и добро образована. Сигурно је да ту ношњу нијесу креирали и створили сами, већ су је наслиједили из Скадра од Мрњавчевића и Немањића и носили је кад су се учврстили у катунском дијелу Зете као српске државе, а тај катунски дио тек од 1435. године почиње да се назива Црна Гора.
Сигурно је да је ова ношња много старија од овог датума. Црнојевићи су и у Скадру припадали српској властели и носили богату ношњу. Нијесу они напустили Скадар у каквим било ритама, већ као властела у „господском одјелу”. Свакако, наставили су даље да је чувају и израђују онакву каква јесте. С правом се може констатовати да је та традиција и чувања и вјерне израде истрајала пуних шест вјекова. Све до половине двадестог вијека постојали су у више градова мајстори звани „терзије” који су ту ношњу израђивали. Но, и ови скромни истраживачи новијег времена признају да немају доказе о настанку те династичке ношње.
Документа постоје и потврђују да су Црнојевићи носили ношњу која одговара данашњој. То су записивали записивали млетачки агенти и повјереници, задужени да прате кретања у Црној Гори, а нарочито приликом сусрета владалаца Црнојевића са млетачком „сињоријом”, односно представницима власти.
Тачно је да и ови новији истраживач и признају да је креација и настанак ове ношње била реалност времена у којем је настала. Да, то и ја тврдим, само не код Црнојевића, већ код Немањића. Да је ово тачно, свједочи и чињеница да она није сачувана само у Црној Гори, већ и у Херцеговини у свој својој оригиналности, и кројем и симболиком и сваким украсним детаљем. И капу су Херцеговци прихватили као и у Црној Гори, али се она код њих зове „заврата”. Сачувана је такође и код Срба у Српској Крајини, иако нешто измијењена, или нешто старија од ове у Црној Гори, али има велику подударност са црногорском.
У истраживању настанка ове ношње неизоставно је село Перој у Истри Истри, гдје су се прије више од 400 година преселили Срби са простора Црне Горе и Херцеговине и са собом понијели тадашњу народну ношњу у њеном изворном облику и љепоти, коју и данас љубоморно чувају.
Има мишљења да су Петар Први или Петар Други - Његоши креатори ове ношње. То није тачно, али је тачно да су је носили.
Има и оних који њен настанак везују за Котор. И то је нетачно. Управо је обрнуто. Између црногорске и бокешке ношње има разлике, али и велике сличности. Овдје ћу се користити стихом из епске пјесме „Смрт краља Владимира”, оног светог Јована Владимира из околине Бара и једног од првих српских светитеља:
„Колика је приморска Србија
Све од Скадра до бијела Задра”.
Значи, овдје припада и Бока. Касније, Бока је пала под власт Венеције. А добро знамо да су сви поробљивачи поробљенима забрањивали да носе оружје, свечану ношњу и сва своја изворна знамења. Због тога, као и због утицаја венецијанског стила облачења, кроз вријеме, ова ношња је у Боки претрпјела извјесне корекције.
Што се Турака тиче, они су имали и пропис како се „раја” смије облачити. Практично, само просјачки.
Прави примјер овоме је и чињеница да су околна племена стекла право да је носе тек када су ослобођена од Турака и припојена Црној Гори, дакле, после Берлинског конгреса 1878. године.
Прво су је обукли њихови племенски прваци и главари, па за њима одмах и народ. Ово је осамдесетих година примијетила и Ксенија Пејовић која је и писала о поменутој ношњи.
Боје тканина од којих се израђивала „црногорска” ношња имају велику симболику. То нам лијепо објашњавају и следећи стихови:
Турчин
„Шта је ово у бијело сукно
До кољена, а плаве чакшире,
А од паса црвени џамадан
Па овако ка пасаст изгледаш”.
Црногорац
„Од пропасти наше на Косово
Витезови српски оступише,
Те витешку борбу продужише
И заклетву страшну учинише
Да ће свету чувати заставу,
Ил сачуват, ил сви погинути.
Па да би се Богу одужили
Од три боје направе одјело,
Кад с обуче управо изгледа
Као наша државна застава”.
Све ово потврђује и снажно народно предање и памћење. Имао сам прилике да о овој теми разговарам са деведесетогодишњацима, који за ове стихове нијесу ни чули, али су боје „црногорске” ношње прецизно овако описали. У Херцеговини сам нашао и изреку: „црвен, плав и бео- то је Србин цео”. Ову изреку је створио народ вишевјековним снажним памћењем. Колико су Немањићи имали снажан утицај на простору и Црне Горе и Херцеговине потврђује и следећа изрека: „Светом Сави је Херцеговина ђедовина а Црна Гора очевина”.
Ово морам да објасним: Свети Сава је син Немањин, Немања Завидин, Завида син Љубомиров. Љубомир, праотац Немањића живио је у Херцеговини, у мјесту које је по њему добило име Љубомир код Требиња. Немања и свети Сава су рођени на Рибници код Подгорице, па се за то каже: Херцеговина ђедовина а Црна Гора очевина.
Није на одмет да кажем: да митолошко библијско значење имена Немања значи - онај којега Богови воле.
У народном предању живи легенда да су Растоци и Растовац у Никшићком пољу добили име по Растку Немањићу, Светом Сави, јер је то простор старе Херцеговине гдје су Немањићи имали велики утицај.
Но, да се вратим главној теми. Три основне боје тканина (црвена, плава и бијела) од којих се израђивала ова ношња имају и своје митолошкоисторијске карактеристике и значења.
Црвена боја у митолошком значењу не представља проливену крв на бојном пољу, како се често мисли и говори, већ је боја милосрђа, топлине срца човјековог - дакле, симболизује живот и љубав. С тога је код Срба прва и најзначајнија и у народној ношњи и на државној застави. Једино у тумачењу симболике црногорске капе, чија се креација приписује Његошу, црвена боја поља на капи представља проливену крв на Косову пољу 1389. године. О томе ће бити ријечи касније.
Плава боја симболизује вјеру Христову и његов Небески Трон. За то се каже „племић плаве крви”, дакле, узвишене – божанске.
Бијела боја је боја наде и свјетлости. Она у православљу има више значења: Христа је свети Јован крстио у води Јордану у бијелом стихару - хаљини. Христ је послије страдања био увијен у бијело платно, па је због тога и дан - данас покров на умрлника изричито бијеле боје. И Дух Свети је сишао са неба на апостоле Христове у лику бијелог голуба, па се за то и данас приликом освештења воде Јордана пушта бијела голубица. Због свега овога Срби су узели за свој грб бијелог орла. Орао представља слободу - слободни лет, а као што је речено бијела боја наду.
Мора се закључити:
У Немањићкој властелинској ношњи спојене су многе значајне компоненте, почев од митолошких, религиозних, витешко-ратничких до државно-симболичких значења. Ова ношња је резултат и историјског и економског статуса оних који су је створили и времена у којем је настала.
Што се тиче Србије и њихове данашње ношње, треба скренути пажњу на следеће: Робовање под Турцима и забрана ношења те ношње за 500 година учинило је своје. Али, Срби су и преко тога успјели да у својој данашњој ношњи сачувају извјесне детаље и везу са свечаном немањићком ношњом и традицијом.
Погледајмо данас њихов мушки јелек. Он није ништа друго до копија старе српске ђечерме, како кројем тако и украсном орнаментиком. Боје су избјегнуте морањем - забраном.
Или њихова тканица која је остала у свему идентична као и у Црној Гори и Херцеговини и по врсти ткања, по бојама, по дужини и ширини, као и по начину ношења.
У српској женској ношњи сачувано је више детаља, како у бојама и квалитету материјала од којих се шије, тако и у врсти веза и орнаментике.
Старе српске епске пјесме су неизоставна грађа у истраживању настанка ове ношње. Подсјетимо се стихова из пјесме: „Женидба Душанова”, кад Вукашин Војиновић опрема свога брата Милоша “у свате незвана”:
„По кошуљи три танке ђечерме
Пак доламу са тридес путаца
По долами токе саковане
Златне токе од четири оке
А на ноге ковче и чакшире”.
Дакле, и данас као у вријеме цара Душана називи: токе, ђечерма, долама, остају исти. Ковче и чакшире такође исто, ма да се касније јављају изрази за чакшире - димије због свога кроја, а за ковче - докољенице.
Оне се зову „ковче” по томе што се „ковчају” од глежња до под кољено. „Баш одјела на свијету нема да пристоји ка на Црногорца, оно само представља јунаштво Српска слава у њем се огледа Нарочито капа је значајна”!
И ови стихови јасно говоре да је свитна свечана „црногорска” ношња српског поријекла, а потврђују и самосвјесност Црногораца о припадности српском роду. Овдје неизоставно припадају и црногорска застава, грби химна, који су у директној вези са свечаном ношњом, јер је и кроз њих истакнуто српско обиљежје и знамење.
Што се капе тиче, управо због изразито српске симболике она се друкчије и назива „ИКОНА КОСОВСКА”.
(Глас Гуслара - www.enovosti.rs.sr)
...............
Комплетан текст можете прочитати на форуму
http://ojkrajino.com/smf/index.php?topic=1901.0
Прегледа: 284
Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved |
БЛОГ 
