Црна Гора, са својим Владиком и Господарем Петром I, — Светим, часно је завршила своје борбе и прегнућа у бурном XVIII Веку и поносно ушла у велике догађаје XIX Века, који су њену славу подигли до највеће висине и овековечили њено име, не само у Историји Српскога Народа него и у Историји Света!

ПЕТАР ПРВИ — СВЕТИ, као што знамо, ступио је на престо Владика и Господара Црне Горе још 1782 године; одмах после смрти свога стрица, старога Митрополита, Саве. Био је већ потпуно зрео човек (рођен 1 априла, 1747, или 1749 године), а имао је, за оно време, доста и школе и искуства. Још у 12 го-дини тако-рећи дете, ступио је у монашки чин. У Руснји је провео на школовању пуне четири године, камо га је повео мудри и агилни Митрополит Василије. По повратку из Русије младога монаха — ђакона Петра лроизведоше у чин архимандрита, па је у томе звању био као неки савладар Митрополиту Сави.

Вековне тежње Српскога Народа за слободом и вековне борбе мале Црне Горе да се та идеја о слободи чува и брани, изградиле су овога младога Петровића за достојног вођу и не-поколебивог борца, а такоође и бескомпромисног чувара пра-вославља. Духовна власт и јурисдикција Цетињских Митропо-лита простирала се широко изван граница ондашње малене Цр-не Горе. Цело Приморје Боке Которске, као и неки предели Херцеговине, па скоро сва Доња и Горња Зета припадале су Цетињској Митрополији. — Али је власт и делатност Цетињ-ских Митрополита била јако скучена у свима тим пределима изван оне четири нахије (Катунска, Ријечка, Љешанска и Црм-ничка) које су сачињавале ондашњу Црну Гору. Па ни у ове четири нахије световна власт Цетињских Владика није се много осећала због племенског сепаратизма и саможивости главара и војвода ових нахија и племена!

Чим је Митрополит Петар ступио на славни престо Цетињске Митрополије, прва му је брига била да што више оснажи своју малу и нејаку Црну Гору. То је могао једино постићи, ако ослободи околне делове Приморја и Горње и Доње Зете. Али су те крајеве држали негде Турци а негде Латини, према којима Црна Гора није могла мерити своју снагу у каквом офанзивном и ослободилачком правцу. Митрополит Петар је из искуства дивно знао колико се Црна Гора и Српство могу, у оном времену надати и од помоћи и наклоности братске Православне Русије, па је у том правцу и смислу водио реалну политику.

Његова највећа нада била су поробљени Срби код којих је будно живела нада за слободом, па је првих десетак година своје владавине Митрополит Петар посветио томе, да склопи добре везе и искрено пријатељство са водећим српским главарима, како у Приморју, тако исто по свим српским крајевима у Турском Царству. Није без значаја ни његово владичење од Србина — Митрополита, Мојсија Путника у Карловцима. Доцније га видимо где одржава сталну везу са свима водећим Србима по Балкану, поглавито преко калуђера и манастира. Он је и видео и наслућивао да ће се у Европи убрзо догађати крупне ствари, па је желео да Срби буду приправни за сваку евен-туалност, а такође и да његова Црна Гора узме природну и намењену водећу улогу,

Митрополит Петар је са Цетињем повезао све Српске Манастире чак до Жиче и Студенице. Преко Острога и Бјелопав-лића, Жупе, Мораче Пиве и Дробњака; па преко Пипера, Куча и Васојевића, он је одржавао везу са Новопазарским Санџаком и Шумадијом чак до Срема и Карловаца. Туда су крстарили два верна српска раденика и борца, оновга времена — СРПСКИ ХАЈДУК И КАЛУЂЕР , и одржавали сталну везу Српства са Цетињем.

Али Митрополит Петар и Црна Гора, баш у томе времену добише изненада једнога опасног ривала, баш пред својим кућним вратима! То је био главом, Скадарски Паша Махмуд Бушатлија, који се одметну од Султана и Турског Царства и прогласи самосталним господарем Арбаније и Скендерије у сво-ме престоном граду Скадру на Бојани. Махмуд је водио своје порекло од владалачке Зетске Династије Црнојевића — као потомак потурченог Ивановог сина Станише; — па је у своју пројектовану "државу" укључио и Црну Гору и Приморје. Разуме се, да је ово Махмуд Бушатлија радио без ичијег литања и икаквог споразума са Митрополитом Петром и Црногорским и приморски Србима.

Овај Бушатлија имађаше намеру да уједини све покрајине у којима домииираху Муслимани нетруског порекла, а у првом реду Новопазарски Санџак, Херцеговину и најпосле Босну, На линији Скадар — Подгорица — Спуж — Никшић билн су му се нспречила два јака и срчана српска племена, Бјелопавлићи и Пипери, која већ признаваху јединство са Црном Гором, а Вла-дику Петра I за свога господара. Махмуд прво покуша да ми-том и обећањима ова племена потчини под своју власт, па када у томе не би успеха он употреби војску и оружану силу. Прво удари на Бјелопавлиће, јер мишљаше: ако ово снажно племе савлада да ће му се остала мања племена одмах покорити. — Али га у Бјелопавлићима Срби јуначки победише и војску му скоро преполовише. Бјелопавлићима дођоше у помоћ Пипери и околна племена, а такође и знатан део војске из Црне Горе ко-ју је лично предводио Владика Петар. Ту Махмуд једва изнесе живу главу, јер се чак у тој битци и тешко рани у ногу. Овај бој са Махмуд-пашом догодио се у селу Мартинићима, у Бјелопавлићима, године 1796.

Љут на Црногорце и Брђане, а увређен у поносу овим поразом, Махмуд — исте године (1796), чим прездрави од ране — скупи велику војску и поведе је право на Црну Гору у тврдој намери да је потпуно покори и уклони са свога пута. Каже се да је та војска била у јачини око 40 хиљада бораца. Предвођени Владиком Петром и јуначким племенским главарима, Црногорци ту војску дочекаше ча месту званом Крусе у Љешанској Нахији. Битка је била страшна и крвава и завршила се страховитим турским поразом. Ту погибе и сам главом силни Махмуд Бушатлија, а са њиме поред доброг дела војске изгибоше и многи његови највиђенији присташе, те његов покрет сасвим пропаде

Тако се Црна Гора ослободи једнога   опасног   непријатеља, а Бјелопавлићи и Пипери уђоше у састав Црне Горе.

Победа над Махмуд-пашом донесе Владици Петру и Црној Гори миого користи и велики углед; како код околних Срба у турском и латинском ропству, такође и у иностранству.

Већ у том времену (после мира у Кампоформију 1797) Аустрија поче продирати на Балкан у два правца, и то у Подунављу и на приморју Јадранског Мора. Али, Аустрији заустави лолет нови европски освајач, француски цар Наполеон I — Бонапарта. После многих победа Французи се наместише у Јадранском Приморју, одакле потпуно најурише Аустрију и уништише две моћне Јадранске Републике — латинску Венецију и српски Дубровник. На договорима у Пожуну (1805), Тилзиту (1807) и Шенбруну (1809) — где је Наполеон диктирао као победник, Француска доби не само целу Истру, Далмацију и Боку Котор-ску него и скоро целу Словенију и добар део Хрватске. Од ових јужно-словенских крајева Наполеон основа и прогласи т. зв.  ИЛИРСКУ КРАЉЕВИНУ, која је егзистирала све до Наполеоновог пада, када је Бечким Миром, и пристанком Русије, сва дарована Аустрији, без икаквог питања и пристанка становни-штва које је за 95% било јужно-словенско.

Митрополит Петар I са својим Црногорцима и Брђанима узео је врло активног учешћа у ратовању противу Наполеона Бонапарте. Пуних шест година (1806—1812) биле су непрекидне борбе и чаркања између Црногораца и Француза на целом Боко-которском и Дубровачком Приморју. Црногорци су те борбе водили неко време сами и на своју руку, а из два пута као мали савезннци велике Русије! Они су у том раздобљу (1806— 1812) цело Приморје, од Будве до Дубровника, отимали од Француза два пута и присаједињавали га са Црном Гором.

Али је то све било узалудно, јер су себичне европске велесиле, као и увек, грабиле за себе и земље и народе по праву "свете себичности',' и по "праву јачега". Тако су Црногорци остављени на цедилу од своје тобожње савезнице и протекторке Русије. На Бечком Конгресу (1815 године) нису чак ни спо-менути, премда су у кратком размаку времена водили велике ратове на три стране. Прво са Махмуд-Пашом Бушатлијом; па онда са Наполеоном — а увек и непрекидно са силном Турском Царевином. И што је најзначајније: свуда су на бојном пољу били победници. Једино им се у једној својој песми ("Наполеон и Черногорци") топло захвалио велики руски песник Александар Пушкин.

Буне у Србији које су претходиле Карађорђевом Устанку, па ни сам тај славни устанак нису били изненађење за Владику Петра и Црну Гору, нити су се о своју браћу оглушили. Премда су били ангажовани у борбама са Наполеоном и околним тур-ским заповедницима на целом тврђавском појасу у полукругу од Скадра до Требиња и Клобука, многн Црногорци, са осталим Брђанима, су узели учешћа у Карађорђевом Устанку, било да су отпочели борбе са околним Турцима, било да су похитали у Шумадију као борци  добровољци.

Као што смо то у једном поглављу ове читанке већ нагла-сили, Митрополит Петар I је покренуо на устанак, противу Тур-ске Царевине, многи српска племена из Горње Зете (Херцеговине) и некадашњп Рашке и са овим Брђанима и Црногорцима приковао скоро целу Арбанију и Херцеговачке и Санџачке Му-слимане да не могу ићи у помоћ Султану да се покори Српски Народ у Карађорђевој Србији. Колико је то било од користи Карађорђу лако је оценити, када се зна да би Султан из поме-нутих крајева могао подићи силну војску, до близу 100 хиља-да фанатичних потурица, првокласних бораца за ратовање о-нога доба. — А, као што знамо, у години 1809 било је скоро извршено уједињење Црне Горе и Србије. На томе је живо ра-дио храбри и родољубиви Митрополит Петар било непосредно, било преко својих оданих војсковођа и народних првака. (Вој-воде Мине, Архимандрита Аксентија и других).

Зна се позитивно, да су чувену Карађорђеву офанзивну годину 1809 дочекалл ослобођени Срби у целом Никшићском По-љу и Жупи Никшићској, у Васојевићима, Кучима и Братоножи-ћима, Морачи и Ровцима, као и делу Дробшака, и Шаранаца и целог Прекотарја и обадва Колашина, што је чинило већу те-риторију од ондашње Црне Горе, а скоро већу и од половине Карађорђеве Србије! И заиста, да није било несреће код Ниша (Синђелићева Катастрофа) у тој би се години (1809) обновила и ослободила она Лазарева Србија, ако не и нешто већа по те-риторијалној површини. А у томе потхвату видимо Митропо-лита Петра I у најлепшој слози и споразуму са Карађорђем. Такође га у исто то доба видимо као вредног и корисног савез-ника Русије, првог победника Наполеонове војске, у оно доба када се већ веровало да је непобедива.

Када је, због руског нехаја, за Српство и Црну Гору изгуб-љено цело Приморје, од Бари до Дубровника, Митрополит Пе-тар се окренуо да бар у унутраипБОсти "Загорја" одржи што се може. Тако се, од године 1796 каја се зове "Махмудова" до го-дине 1820 која се зове "Делибашина", мала Црна Гора повећа скоро за половину; јер јој поред Бјелопавлића и Пипера пот-пуно или бар делимично припадоше још тзв. "Седморо — Бр-да": (део Жупе, део Куча и Братоножићи, део Васојевића, Ров-ци, Морача и део Дробњака (Ускоци)).

Овај добри Владар и Митрополит, није занемарио ни уре-ђење своје мале државе. Бринуо се да јој прибави више реда и законитости. Установио је неки законик и судску пороту у сва-ком племену. То је тзв. "Кулук Св. Петра", који су сачињавали1 12 поротника, а који су чак имали власт да кривца и на смрт о-суде и да осуду одмах и изврше. Покушао је да заведе порески систем ради покрића државних расхода али је са тим у Црној Гори ишло врло тешко. Све докле није пао у дубоку старост, обнлазио је свако село и заселак у својој Црној Гори, а често је обилазио и околне српске крајеве који су још били под властима турског Султана и храбрио Србе да остану верни Час-номе Крсту и заветној мисли српској. Старао се да му племен-ске старешине буду према народу правичне, а такође и да му је свештенство у реду. Бавио се помало и књижевношћу. Зна се да је сам спевао неколико лепих историјских јуначких песама (за гусле) о борбама V Србији и Црној Гори.

Био је за своје доба врло образован човек. Бескомпроми-сан чувар Православља. Строг према себи, и строг и према сви-ма који су олако схваћади своју дужност према Српству и Цр-кви. Био је добар војсковођа мудар владар и државник, а по-ред тога и врло окретан дипломата; али у последње време без пријатеља и без срестава. Љут на Русију, неповерљив према За-паду, страшан непријатељ Турској — остао је са својим Црно-горцима у пријатељству и савезу само са Господом Богом, па је још за живота признат као: Светитељ, чудотв-орац и Божји у-годник. Његове наредбе биле су за народ закон, и његове кле-тве сви су се бојали као грома. Још и данас се живо спомињу и његове клетве и његов благослов-

За Милоша Обренозића није много марио, јер га је кривио за убиство Карађорђево, а чинио му се и превише близак и сер-вилан и Турцима и Аустрији. Са Србима из Приморја и Херце-говине одржавао је присно пријатељство и чврсте везе, а такође и са Србима из крајева Аустрије и Мађарске кад је многе од њих позивао да дођу у Црну Гору да му помогну око почетка школства и просвете.

Као савладар Митрополиту Сави и Шћепану Малом и као самосталан Митрополит и ГосподарЦрне Горе и Брда владао
је више од пола столећа. Живео је преко осамдесет година и стално био са својим Српским народом у Црној Гори, Примор-
ју и околним племенима, користећи своју титулу "Митрополита Црне Горе, Приморја и Скендерије" у пуном смислу и значењу тих речи. Њега су се и околни Турци бојали, па често извршивали његове препоруке да буду човечни према Српском Народу који је робовао под Турцима.                   

Преставио се у својој резиденцији Цетињском Манастиру на сами Лучин — Дан, 18 октобра (по старом) 1830 године. После је канонизиран у ред Српских Православних Светитеља. — Њега је наследио млад сишовац Раде Томов Петровић-Његош, доцније православни Владика и Песник Српски, о чијој ће владавини и раду бити говора у идућем чланку ове Историјске Читанке.

Заиста се са правом може тврдити да Српска Историја кон-ценм XVIII и почетком XIX Века припада раду и прегнућу двојице највећих Срба и најзнатнијих људи свога доба: — Карађорђу, и Светом Петру I — Његошу.
 

Извор: Светосавска библиотека ojkrajino.com 

Коментари (3)

Пошаљите коментар

Ваш коментар ће бити објављен након што буде прочитан и одобрен Молимо вас да се придржавате теме. Лични вербални напади нису дозвољени. Молимо не користите ову секцију да промовишете своју интернет презентацију. Такви и слични садржаји нису добродошли. Кликните на *Refresh* дугме у свом бровсеру за нови сигурносни код ако је потребно.
Ваше име:
Е-пошта
BBCode:
Коментар:
Код:*
	Желим да будем контактиран емаилом у вези додатних коментара

Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved