''Упознај непријатеља и поштуј га ако мислиш да га побједиш.''

Kanon Leke Dukađinija kao način političke borbe  Albanaca

Albance nije moguće razumeti bez poznavanja njihovog Kanona Leke Dukađinija. Ako želimo da dokučimo albansku borbu protiv Srba, moramo na trenutak da zaboravimo na islamski fundamentalizam i terorizam i fokusirati se na ovaj arhaičnim jezikom pisani kanon. To ne znači da na Kosovu i jugu Srbije nema fundamentalizma i terorizma već da ova dva zla maskiraju koren problema sa kojim će se Srbija suočava. Primetno je da ga domaći autori izuzetno retko pominju. Narodna biblioteka Srbije u svojim katalozima ne poseduje podatak da je ikada objavljen srpski prevod ove knjige. U beogradskim bibliotekama naći ćete jedino hrvatski prevod Halita Trnavcija koji je 1986. godine objavila zagrebačka „Stvarnost".

Najpotpuniju verziju ovog nepisanog srednjovekovnog kanona u kome se prepoznaju uticaji Dušanovog zakonika i vizantijskog prava, skupio je jedan franjevački monah krajem osamnaestog veka. Može se reći da ovaj kanon predstavlja jedini istinski „Kuran" (ili „Bibliju") Albanaca. Albanci kada žele da istaknu da je nešto pravedno, kažu „tako je ostalo od Leke". Uputstva i obaveze koje sugeriše ova knjiga oni kolokvijalno nazivaju „pravim putem" i „sudom dobrih ljudi".

U Kanonu je sadržan i opis ključnog i najefikasnijeg dela strategije albanskog separatizma. Na kraju dvadesetog veka najmoćnije oružje u ratu kosovskih Albanaca protiv Srbije nisu bili ni NATO avioni ni razni bogati lobiji već samo dve stranice njihovog srednjovekovnog zakonika. Verovatno negde polovinom prošlog veka Albanci su na kosovske Srbe primenili kaznu opisanu u hrvatskom prevodu Kanona kao „ličenje". Za razliku od engleskog prevoda („The Code of Leke Dukagjini", Gjonlekaj Publishing Sompany, New York, 1989) gde je albanski izraz „lekcija" iz 156. člana Kanona preveden kao „zabrana" („The Ban"), Trnavci je odabrao izraz koji nealbanskom čitaocu sugeriše jedinstvenost, sveobuhvatnost i težinu ove „zabrane". Albanci su vekovima „ličili" najgore među sobom. Osuđeni na ovu „zabranu" gube sva prava. Sa njima se ne sme trgovati niti im se sme bilo šta davati ili uzimati. Albansko odbijanje da pokažu solidarnost čak i kada su kosovski Srbi postali sasvim bespomoćne žrtve posle NATO invazije, posledica je činjenice da Albanac koji bude „uzimao ili davao" ličenima, „ostaje ličen i podleže istim kaznama kao ličeni". Ličenje predstavlja kaznu za najteža „krivična dela" i ne primenjuje se samo na „krivca" već i na sve njegove ukućane. „Kuću krivca spaljuju, razaraju je sa biljkama i zemljom... a ukućane mu proganjaju iz mjesta." Tako su svi kosovski Srbi, uključujući decu i starce, postali legitimna meta. Ovaj moralni kodeks nema ničeg zajedničkog sa „judeo-hrišćanskom" tradicijom koja je oblikovala svetonazor Jevreja, muslimana i hrišćana. Tako će i svaki musliman iz arapskog sveta imati isti problem da shvati kosovske Albance kao i jedan Srbin.

Albanci su zlodela protiv kosovskih Srba najčešće činili sa iskrenim ubeđenjem da čine visokomoralno delo i ličenje nikada nisu primenili u ostatku Srbije. (Preševsku dolinu oni smatraju delom Kosova.) Ličenje omogućava i skoro savršenu mimikriju. I nasilje koje su sami inicirali predstavljali su kao odgovor na srpske zločine. Ličenjem je kosovskim Srbima oduzeto „svako pravo, poštovanje i čast". Tako i laž izgovorena zapadnim novinarima o navodnom srpskom zločinu, ili o zločinu počinjenom nad kosovskim Srbima i pripadnicima snaga bezbednosti, nije predstavljala nemoralan čin. Jedan od razloga zašto kosovski Srbi svoje stradanje nisu uspeli da objasne zapadnim posmatračima je i u tome što logika ličenja zvuči neverovatno u današnjem kontekstu i što je ostala sasvim netransparentna za posmatrača sa strane.

1. KANON LEKE DUKAĐINIJA, (posthumno djelo), skupio i kodificirao Štjefan Konstantin Đečovi (prijevod, predgovor i objašnjenja Halit Trnavci), Stvarnost, Zagreb, 1986. “Da se sudi po Zakonu a ne po Carstvu mi!” nalagao je Stefan Dušan, nasuprot Aleksandru III (Leki) Dukađiniju, koji je svojim Kanonom samo utvrdio običajno nasilje. “Jačica” kao jedan od stubova takvog shvatanja i prava i pravde, uz ustanovu dorzona (držana), ocrtali su Albance jasnije nego sva njihova nastojanja de se prikažu viteškim narodom. Opisna u tom pogledu je uredba Kanona koja glasi: “Ako se dogodi da ubijeni ne padne od puške, ohrabruje se i pomjera se, čas ustajući, čas padajući, gmižući ka tuđoj međi, ma koliko duboko zašao, tu gdje padne i, iscrpljen od rane umre, postavlja mu se biljeg; taj biljeg ostaje međa, iako je na tuđoj zemlji”. Ili: “Ako me nužda nagoni da izvučem neku gredu, ili zato što nemam šume, ili ne mogu naći gredu kakva je potrebna, dohvatim sjekiru i ulazim u tuđu šumu. Nakon odjeka sjekire, dolaze šumski čuvari i nađu me kako potkresujem oboreno stablo oraha... Ako štetočini brzo poradi snaga pleća, te zamahne sjekirom i zabije je do ušice u trup oraha, i ako je ne mogu izvući šumski čuvari, međa je barjaka onog koji je zabio sjekiru, ostala bi tu”. Jer, “jačici”, ili brojno, ekonomski i oružano jačoj strani u sporu šiptarski narodni sudovi su uvek davali za pravo, smatrajući jedino nju kadrom da presudu sprovede i održi. Nasuprot srpskom shvatanju o nepovredivosti i privatnosti odnosa između dve strane, Šiptari ovlašćuju treću, “držana”, da nadzire i sprovodi sve ugovore, a pre svih njihovu čuvenu besu.” (Iz članka Momčila Selića O PRAVDI, iz 4. broja Srpskog lista.) (MS)

-------

Поставите први коментар

Пошаљите коментар

Ваш коментар ће бити објављен након што буде прочитан и одобрен Молимо вас да се придржавате теме. Лични вербални напади нису дозвољени. Молимо не користите ову секцију да промовишете своју интернет презентацију. Такви и слични садржаји нису добродошли. Кликните на *Refresh* дугме у свом бровсеру за нови сигурносни код ако је потребно.
Ваше име:
Е-пошта
BBCode:
Коментар:
Код:*
	Желим да будем контактиран емаилом у вези додатних коментара

Powered by AkoComment Tweaked Special Edition v.1.4.6
AkoComment © Copyright 2004 by Arthur Konze - www.mamboportal.com
All right reserved