Читајући старе српске епске пјесме и записе странаца који су кроз вријеме посјећивали Црну Гору и понешто оставили у писаној форми о нашој народној ношњи, намеће се логично размишљање о времену њеног настанка, функцији, као и евентуалним измјенама које је претрпјела кроз вјекове. О овој народној ношњи су писали Вук Караџић, Вук Врчевић, Љубомир Ненадовић, као и други странци, али су се они бавили само њеним изгледом и љепотом, док о њеном настанку и опстанку кроз вријеме нема ни помена.
Осамдесетих година двадесетог вијека појављују се неки радови на тему: „Црногорска народна ношња”, али су сви они углавном веома скромни и некомплетни. Ја нећу улазити у разлоге, али морам примијетити да сви који су писали, у истраживањима иду само до династије Црнојевића.
Ускликом ''Здраво да си осветниче Косова!'' вековима је у Србији, у време после пада под турску власт и губљења Косова /1389/, колевке наше средњевековне царевине, поздрављано рођење мушког потомка
Монахиње манастира Ново-Тихвинскиј из Јекатеринбурга објавиле
су компакт диск „Песњи родној Сербији“, са 14 песама, међу којима су химна Боже
правде, Востани Сербије, Видовдан, Ој, Косово, Косово...
Песме руских монахиња, на течном српском, објављене су на сајту
манастира www.sestry.ru. „Слушам, сестре, ваш диск и плачем“, једна је од порука
које су остављене на том сајту.
Манипулације са изворном српском пјесмом нису никад престајале а не ријетко се дешавало да изворно српске пјесме па чак и оне које су означавале борбу српског народа за своју слободу и опстанак заврше као ''општејугославенске'', ''изворно хрватске'' а у новије вријеме чак и као ''бошњачке''. Многе изворне пјесме су кориштене у политчкој и другој прапаганди па ево једног оригиналног примјера за ове трдње.
Стара изворна српска пјесма ''Са Овчара и Каблара'' у свом изворном облику гласи:
ВЛАДАВИНА МИТРОПОЛИТА ПЕТРА I — СВЕТОГ (У XIX ВЕКУ)
СВИТАК XIX ВЕКА затекао је будну, малу али јуначку, Српску - Гору -
Црну и њенога неуморног Господара — ВЛАДИКУ ПЕТРА I — СВЕТОГ . Ови будни
стражари на бранику Слободе, Српства и Часнога Крста нису могли бити
ни од кога успавани.
Поред њиховог прегнућа и пожртвовања увек их је будила и тешка српска
несрећа и невоља. Током петвековног ропства Српскога Народа, под
Турцима и осталим туђинима, јаук потлачене српске раје није нигде у
хришћанском свету наилазио на тако разумљив и болан одјек као у сурим
црногорским брдима и литицама. Три велика црногорска џина и горостаса:
Ловћен, Ком и Дурмитор, примали су верно те све српске јауке и
саопштавали их српским осветницима, који су са пушком и јатаганом
верно стражарили по тим крвавим планинским обронцима и дубодолинама,
куда су се кроз пуних пет векова често котрљале јуначке главе не само
српских нападача него и самих српских осветника који су се туда борили
и гинули са геслом: за крст часни и слободу златну.
Од тренутка своје појаве на историјској позорници, руски козаци су
себе називали витезовима православља, борцима за чистоту вере.
Настрадати у борби с непријатељем сматрали су за највишу част, знак
Божанског благослова. Зато је заштита православних балканских народа
што су се патили под бременом османског јарма увек била једна од
најважнијих тема усмене традиције козака. Војни историчар
генерал-потпуковник Н.Н. Головин овако је писао о разлозима уласка
Русије у Први светски рат: “То је било саосећање с увређеним млађим
братом. То се осећање вековима васпитавало у руском народу који је за
ослобађање Словена водио дуги низ ратова са Турцима. Приче обичних
учесника различитих похода те вековне борбе преношене су с колена на
колено и служиле као једна од омиљених тема у разговорима сеоских
политичара. Оне су навикавале на осећање својеврсног националног
витештва. То је осећање заштитника увређених словенских народа нашло
свој израз у речи “братушка” којом су наши војници током ослободилачких
ратова крстили Бугаре и Србе и која је прешла у народ”.
"Таква душа и кад ћути зрачи племенитост
и доброту. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје"
У тишини манастира Витовнице, народ Хомољских планина, где се масив Хомоља
спушта према Стигу, са свих страна света, велики број људи скупља се не само за
благдан, да чује једног човека и његова казивања као одговор на хиљаде питања која
стоје пред сваким човеком суоченим са све суровијом свакодневицом.
Господе сила, буди с нама, јер другога помоћника у тузи немамо, изван Тебе, Господе сила, помилуј нас.
Суди, Господе, онима који нам чине зло, обори оне који хоће да нас оборе.
Узми оружје и штит и устани у помођ нашу.
Пресвета Богородице, за време живота мога не остави мене, не повери ме суду људскоме, већ сама заступи и помилуј ме.
Сву наду моју полажем на Тебе, Мати Божја, сачувај ме под окриљем Твојим.
Да васкрсне Бог и да се расточе непријатељи Његови и да побегну од лица Његовог мрзитељи Његови.
GratkoMladi : Бити ил небити за Србију питање је сада на данашњу неђељу,дали стварно ил вјештачко питање показаће истирија.Кајаће мо се као и досада било коме да дамо свој глас.Ал кад ћемо се већ кајати онда барем нек се кајемо са Путином сликом на зиду и руским нагласком на устима.Па срећ
CakiTheDjet : Gde mogu naci jos Crnogorskih i Guslarskih pesama?
DOMACIN : Zbog navale spamera smo opet primorani da zatvorimo opciju chata - opcija je moguca samo za registrovane clanove.
bilja-ch : caooo sale srbine gde si javi se
bilja-ch : sasa jesi li tu
Brat Srbin : Ој Косово душо Србска тебе добро памти турска, памтиће те и остали који буду тебе дирали!!!!
Krajisnik T : Krajina je srpska djedovina!!!!!SMRT HRVATSKIM OKUPATORIMA!!! VELIKA SRBIJA
FL_Срби : Сретна Слава Св. Ђорђа браћи и сестрама Србског рода који данас славе! "Помог'о нам Бог и Крсна слава. Родила нам у пољу 'шеница и у брду винова лозица. 'Челе нам се ројиле, краве телиле и овце близниле. Бог нам дао рода и берићета, а Крсна нам слава на помоћи била."
КУЛТУРА 
Читајући старе српске епске пјесме и записе странаца који су кроз вријеме посјећивали Црну Гору и понешто оставили у писаној форми о нашој народној ношњи, намеће се логично размишљање о времену њеног настанка, функцији, као и евентуалним измјенама које је претрпјела кроз вјекове. О овој народној ношњи су писали Вук Караџић, Вук Врчевић, Љубомир Ненадовић, као и други странци, али су се они бавили само њеним изгледом и љепотом, док о њеном настанку и опстанку кроз вријеме нема ни помена.
