Гајо Петровић Филозоф (1927-1993)

Гајо Петровић је рођен у Карловцу 1927. године, КРАЈИНА. Био је професор филозофије на Универзитету у Загребу и члан Praxix групе и уредник истоименог часописа. Бранио је нову интерпретацију марксизма, која је била базирана на филозофским радовима младог Мaркса. Упркос томе, критиковао је догматску идеологију комунизма у тадашњој Југославији што је довело до тога да је часопис на крају забрањен. Гајо Петровић је умро 1993. године.

Поставите први коментар | Прегледа: 254

       Астроном, геофизичар и физичар (1879- 1958)

Милутин Миланковић је рођен 28. маја 1879. године, у Даљу, Источна Славонија, КРАЈИНА. По професији је био грађевинац, астроном, математичар, геофизичар, али изнад свега утемељивач модерне климатологије и климатског моделирања. Радио је на Београдском универзитету од 1909, па све до пензионисања 1955. године.

Објаснио је периодизације настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза тијеком протеклих 600 000 година на Земљи. Доказао да су прецесија, промјена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори на промјену климе у геолошкој прошлости. Његово дјело "Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених доба" представља најзначајније дјело српске науке у двадесетом стољећу. Прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима. Миланковић је и један од твораца тектонике плоча која се интензивно примјењује у геологији. Разрадио је нумеричку секуларну путању полова ротације чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од данашњег, тј. да су се они тијеком времена кретали. Знатно касније модерна геофизичка мјерења, сателитска геодезија и радио-сигнали потврдили су точност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је за генија званично признат 10. децембра 1976. године, када су у часопису "Наука" објављени коначни резултати петогодишњег пројекта, чији је основни задатак био да се провјери точност Миланковићевих прорачуна. Пошто су се резултати показали да је био у праву, Миланковић је постао предмет интензивног изучавања, јер је његов рад задирао у проблеме више научних дисциплина. Иза себе је оставио низ уџбеника, од којих су се највише користили они из небеске механике. Аутор је популарних научних текстова "Историја астрономске науке", "Кроз царство наука", "Техника у току давних векова" и "Наука и техника током векова". Написао је и  роман "Кроз васиону и векове" који је постао његов заштитни знак и мемоаре "Успомене, доживљаји и сазнања". Милутин Миланковић је умро 12. децембра 1958. године.

Поставите први коментар | Прегледа: 268

ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋ Пјесник (1818-1872)

У селу  Грабровница, Питомача, код Грубишног Поља Западна Славонија - КРАЈИНА, у ђурђевачкој крајишкој пуковнији, 19. марта 1818. године родио се Петар Прерадовић (Србин по националности), најплоднији и најомиљенији пјесник илирскога, препородног доба. Због ране очеве смрти Петар Прерадовић био је присиљен опредијелити се за војничку службу као и због  тадашње традиције у многим крајишким фамилијама. Школовао се у Бјеловару, затим у Бечком Новом Мјесту, а службовао је у Милану, а касније у аустријским гарнизонима, од Беча и Пеште до Глине и Темишвара. Прве  пјесме написао је на њемачком. Сусрет с Иваном Кукуљевићем Сакцинским у Милану на Прерадовића је дјеловао пресудно – почео је писати на матерњем језику, а основно поетско надахнуће постаје родна груда. Осим родољубне поезије пише љубавну и рефлексивну поезију. За такве тематске преокупације имао је несретних повода у властитоме животу, јер су му  умрли жена и дјеца, а ни у другом браку није имао среће. Најпознатије његове пјесме из тог раздобља су: "Мртва љубав" и "Мируј, мируј срце моје" "Зора пуца", написаној за први број Зоре Далматинске, затим  "Путник", "Роду о језику" и  "Језик рода мога",  у којима се осјећа одушевљење буђењем славенских народа. Аутор је бројних сонета, ода, химни, балада, елегија и романци. Пред крај живота Прерадовић одлази у Мариабрунну и Фахрфелду, гдје 1872. године умире. Сахрањен је у Бечу, на Матзеиндорфском гробљу, а његови посмртни остаци пренесени су 1879. године у Загреб. Један од највећих и најзначајнихих хрватских пјесника свог времена који је у доба илирског покрета одиграо значајну улогу у успостави хрватског језика и хрватске националне свијести а у склопу општеславенске културе.

Поставите први коментар | Прегледа: 264

ВЛАДАН ДЕСНИЦА Србин, рођен 17 Септембра 1905 у Задру. Писао је пјесме, поеме, кратке приче и новеле углавном са тематиком своје родне Далмације. Најбоља новела му је ''Прољећа Ивана Галеба'' објављена 1957 у Загребу. Занимљиво је то да Хрватска данас сматра да је Владан десница изразито хрватски писац и да је писао ''Хрватским Језиком''. Осамдесетих година се открило да је сарађивао и писао текстове за Четнички Покрет и Четничке новине у другом свјетском рату. Чак успркос тој чињеници Хрватска не одустаје да Владана и данас не уврсти у уџбенике основних и средњих школа као искључиво хрватског писца. Не заборавимо да споменемо и бављење филмом и писање скрипта за фимл ''Концерт'' 1954 једног од нјазначајнијих филмова југословенске кинематографије. В. Десница је умро у Загребу 4. марта 1957. године.

Поставите први коментар | Прегледа: 276

МИРОСЛАВ ЧАНГАЛОВИЋ(1921-1999)

Рођен у Гламочу, 1921 Један од највећих и најзначајнијих вокалних уметника у историји српске музичке културе, чије је име постало симбол успеха и највиших уметничких домета, граничних људских моћи, синоним за уметност певања.   Сам је говорио да је у ствари научио пјевати, не у школи, већ на планини пјевајући крајишке пјесме са чувеним крајишким напјевом.

Мирослав Чангаловић створио је импозантну галерију ликова: од сељана и попова, преко слугу, проводаџија, трговаца, боема, до кнежева и царева. Чангаловићев репертоар обухватио је највећа имена светске и домаће музичке литературе. Свим ликовима које је тумачио, а било их је преко деведесет, прилазио је с истом приљежношћу и студиозношћу.  

За изузетна умјетничка достигнућа, Чангаловић је добио бројне награде и признања: Октобарску награду града Београда 1955. године, Седмојулску награду 1966, Награду АВНОЈ-а 1973, а у Француској је два пута награђиван првом наградом међународног жирија критике за најбољу оперску креацију остварену у Паризу за улоге Мефиста и Бориса Годунова. Умро у Београду у седамдесет осмој години  1. октобра 1999. године.

Поставите први коментар | Прегледа: 250

Мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић

Милан Тепић - Крајишки Милош Обилић (1957-1991), мајор ЈНА, из поткозарског села Комленица. "Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко" говорио је мајор Милан Тепић. Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту убојних средстава у селу Беденику у близини Бјеловара. Био је приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од усташа које су опколиле објекат. Двадесет и деветог септембра 1991.године, не желећи да препусти непријатељу оружје којим би убијао његове војнике, мајор Милан Тепић дигао је у ваздух војно складиште и себе, и тако се придружио свом давном сународнику, ресавском војводи Стевану Синђелићу. У одређеном часу војницима је наређено да се повуку од главног објекта - на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом.

Коментари (2) | Прегледа: 322

Момчило Ђујић је рођен у селу Ковачићу код Книна 1907. године. Основну школу је завршио у Книну, а Богословију у Сремским Карловцима. Прву дужност православног свештеника обављао је у Стрмици код Книна. Оснивач Динарске четничке дивизије 1941. године, а у емиграцији после Другог светског рата оснивач покрета "Равна Гора".  Момчило Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна, кад је само у мају и јуну 1941. године убијено око хиљаду Срба, ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата углавном штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић, као командант Динарске четничке дивизије указом краља Петра и Владе из Лондона добија високо признање српског четничког војводе. Једини је преживјели војвода који је успјео да оде у емиграцију и то 1945. године у Палманову у Италији. У емиграцију је заједно са Ђујићем стигло око 12.000 бораца те четничке дивизије. У Чикагу је 1948. године формиран четнички покрет "Равна Гора", чији је војвода Ђујић био доживотни председник. Био је и издавач лист ''Србија''.   Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова. Покрет "Равна Гора" много је помагао Србима у Книну и околини, а највише у периоду постојања Републике Српске Крајине. Војвода Ђујић је умро 11. септембра 1999. године као последњи који је носио титулу Српског Војводе.

Поставите први коментар | Прегледа: 214

ГАВРИЛО ПРИНЦИП

Гаврило Принцип, рођен је 1894. године у мјесту Обљај код Босанског Грахова. Био је једно од деветеро дјеце. Историја га памти као атентатора на аустријског престолонаследника Фердинанда у Сарајеву, што је био и повод објаве рата Србији од стране Аустрије и почетак Првог свјетског рата. Атентат је извршо 28. јуна 1914. као припадник Црне Руке и Младе Босне.

Поставите први коментар | Прегледа: 227

Петар Кочић (1877-1916), Србин, рођен у селу Стричићи код Бања Луке. Студирао у Сарајеву, Београду и Бечу. Био је избачен са студија у Сарајеву, јер није сакривао своју националну припадност. Један од најзначајнијих писаца у своје доба за српски народ и Крајину, оснивач часописа "Отаџбина" који је био против тада владајуће аустријске власти у Босни. Аустрија га тада класификује као опасног непријатеља, а након што је постао члан Босанског сабора хапси га и кажњава. Народ га је волио и видио у њему нову наду за правду и ослобођење не само од тиранске Аустрије, него и од тада феудалне власти у земљи. Његов споменик и сада стоји у Бања Луци и симбол је крајишког поноса и пркоса према душманима.

Поставите први коментар | Прегледа: 231

Григор Витез, Србин, рођен 15. фебруара 1911. у селу Косовац, Окучани, Западна Славонија. Дјечији писац који је преведен на много страних језика а и сам је говорио француски, руски и словеначки. Најпознатија дјела су му: "Сто вукова","Кад би дрвеће ходало","Гдје приче расту","Пјесме","Наоуружане руже".. Занимљиво је да у Хрватској и данас постоји награда за књижевна дјела под његовим именом, иако му је фамилија била протјерана из Хрватске и родна кућа опљачкана и уништена током последњег рата. Григор Витез је радио као учитељ послије Другог свијетског рата, затим у Министарству просвијете Хрватске и као уредник у издавачкој кући „Младост“. Умро је у Загребу 1966. године.

Поставите први коментар | Прегледа: 246